Stražilovo

114

СТРАЖИЛОВО

Бг. 8.

ЛАВА К. ЛАВАРЕВИЋ

СРПСКИ КЊИЖЕВНИК. верени смо, да ћемо читаоце »Стражи■>1[\ пу^лова« иријатно изненадити, кад им донесемо ево слику најизврснијег од мла-

ђих нриповедача наших. Његов лик говори много. Гледајте само те велике, сјајне очи! Чудите ли се онда, што могу тако дубоко да загледе у човечију душу? Је ли, да се не чудите; па нећете се онда ни чудити, што уме тако мајсторски да опише душу ту — та од тих очију не скрије се ни кутић, ни бора једна душевнога живота људског. Па још кад му узмете положај: Лазаревић је лечник, а лечнику је могуће још дубље погледати у човечију унутрашњост, него другоме ком. Но Лазаревић се ни најмање не клони људи; он је дружеван, и у друштву је 8рш1,и8 а^епз, који ни за тренутак не да, да у исгом застане бујни ток. Па зар није н то прилика за њега, да богати своје искуство? ЈГазаревић не негује књижевност као струку. — то му већ не допушта преобилна лечиичка пракса; али он је негује као неко арајство, и ради само онда, кад му се неодољиво хоће. Но онда притисне и »кује гвожђе док је уси-

јано«. Гдекоје приповетке панисао је тако рећи на душак. Док је био млађи, имао је прилике као ретко који, да се у њему буди и негује естетичко осећање и психолошка црта. Тада се три српска књижевника, Јован Бошковић, Јован ђорђевић и Милорад II. Шапчании, врло често састајали, и озбиљним и темељним разговором ироводили вечери своје; а млади Лабаревић је скоро свагда био у том одабраном друштву, и за осетљиву душу његову примила се онда многа клица, која је доцније тако дивно истерала. Ми ие мислимо овде упустити се у описивање живота његовог — за нас доста среће, што је у опште на овоме свету, и то као Србин. Не мислимо се упустити ни у приказивање приповедака му; оне су у овом листу (види »Стражилово« бр. 34. од године 1886.) од књижевног друга његовог, П. Адамова, достојно ириказане и оцењене. Ми хоћемо само да упознамо читаоце иаше са човеком Лазаревићем а то смо учинили, што смо му доиели слику и прибележили коју црту из душевног му развитка и расположаја.

ФАЗЛИ-НАШИНА ЛИНА.

I,

о прије неколико година стајао је још трули пањ. Опала му кора, а у сриједи дубља пуна црвоточине. Жиле је пустио на све стране, али им вријеме сваким даном коријен подгриза. Боже! Боже! Да ли може човјек, а да не узвикне: К'смет! К'смет! Све ли је у божијој руци! Минуло је много година — а још памте иеки — кад је на том мјесту била красна ливада, застрта мирисавим сијеном; а на сриједи липа разгранила гране, а мирис јој се разлијевао по свој околини. »Колико сам пута овдје - причаше сиједа глава из старога земана — сједио гоњен од турског зулума и насиља, тарући врели зној са чела. Преда мном се прострло широко Сарајев-

ИЗ ИРОШЛОСТИ САРАЈЕВСКЕ. НАПИСАО ВОЖИДАР Н. КРШЧАНИН. ско поље, а нлаховита га хладна Миљацка нресијеца на двије ноле. Свуд унаоколо легло брдо, а у даљњој се магли уздиже горостасни Игман, за њим пак, било љето, била зима, бијели се снијегом Бјелашница. Са леђи ми пирка сгамболски вјетар; горди Требевић уздиже своју главу, а по сијенци му одсијева стари град са високим мунаретима, с којих хоџе позивљу правоверне на дову пророку и алаху. »Бог свијетом влада, али судбина с човеком жпви«, вели Турчин. Нестало је оне липе. Као што сјеп човечији прође преко воде на га нестане, тако ирође и облик ове ливаде; она липа остави само трули пањ, у којем се црви легу, а за њеколико година избрисаће се и тај мали траг, то кобно мјесто, гдје је »Фазли-пашина липа« стајала. Нема више оног красног мириса; хлада је нестало; сада сједим на мехкој трави више