Stražilovo

вр. 8.

СТРАЖИЛОВО

115

гроба мога сина, крај трулог пања. Кад дуне вјетар стамболски, не осјећам вигае, како мирис липин разноси, него ми се чини оно звиждукање у празном ваздуху као очајни гласи несретне раје, која о липи издисаше. Еолико је пута при мехкој мјесечини, када мјесец тихо заплови по плавом небу у иратњи неброј-звјездица; кад се пад Сарајевом глува поноћ пусти; кад и мравак на њедрима успаване природе почива, — тек само што хоџе, пророкови вјесници, пусте своје гласове са високих мунарета, да раздеру гаарени застор сањаве ноћи — колико је пута у то доба кршћанска мајка, сеја или невјеста, умотана као сијенка нотњег страшила, долазила под ову липу. Мјесец и поноћ били су само свједоци. Да они знају иричати, чули бисте силне јаде, јер они су гледали, кад је дрхтава блиједа рука мајчина крадомице, зазирући, да је ие ухвате, са личине о липи објешено тијело свога сина скидала; кад је исплажен језик мртвом у уста гурала, кад га је матерњом љубављу оплакала и цјеливала а у тишини раку ископала и укоиала га, да му душмани гроба не сазнају, па да му се и мртвом не свете. Ти су гробови данас процвали. Липе је нестало; по лијепој и мирисној ливади уздижу се данас гробови, а међу њима но гдјекоја сува шљива. Данас нема ни онога пања. Све је изумрло, само живи успомена хришћанскога бола. II, Ма гора је звијер Турчин на дому него ли вук у гори! Фазли-паша подигао вјешала у Сарајеву на четири стране. Овдје на овоме гребљу о липи вјешао је, на Алифаковцу у Кошеви и на граду. Ја сам тада држао хан на главној тести, што води у Вишеград, а одаиде преко Дрине у Србију. Имао сам јединца сина Ристу, а оженио га Сарајком Јоком. Што је четири стране свијета, не бих мислим љепшега и краснијега чојека од мога Ристе нашао. Кад одем с њиме у Сарајево, прођи ја чаргаијом, а то стани цијела чаршија, па гледај у њега. За појасом је имао лијеио шпаран бенсилах, а у њему свијетло оружије. У околини, гдје сам ја живио, бјеше мал те не сам Турчин. Ваљало ми се од њих чувати, јер су често на ме нанадали. Од мога Ристе толики су страх ухватили, да нијесу чисто

смјели поред мога хана проћи. Али су Ристу добро уочили; што но ријеч, ископаше му и гаезар, само јога да га увребају. Једног дана, бага у очи мога крсног имена — зар крвници тако удесигае! — бјегае око подне плахо бага сунце прижегло. Сви бјесмо на дому. Јока је утлеисавала неке нртиш не и спремала за шјутра; ја сам нешто по хану намјегатао, а Ристо се снремао у Сарајево, да однесе у цркву свијећу, да је прислужи и да остане тамо на вечерњу и ујутру на летурђији, а послије ће доћи амо са званицама на ручак. Истом он готов и још припасује око себе бенсилах, да задјене у њег двије кубуре, кад ето ти уђе шест Турака, набијених пушака и до грла наоружаних. Како уђогае, скинугае са леђа путнке и узегае напријед у руке. Онда ће они вођа од њих : »Ко је овдје Ристо?« И казагае по имену тај и тај. Ристо се усправи пред њег: »Ја сам!« Турчин га стаде мјерити од главе до пете, а остали као да се мало побојагае, јер видјео сам, како су боље ухватили за нугаке. Стајаху неко вријеме тако, док ће им мој Ристо опет: »Које добро, Турци?« Они вођа га мрко иснод ока иогледа, а по вилицама видјео сам, како је стиснуо зубе. »Скидај бенсилах и остави то оружије, па пођи с нама, пагаа те зове.« »А гато да скидам бенсилах и да оставим оружије?« упита Ристо, усправгаи се боље пред њег. »Скидај, рекох; тако је у закону. Влах пе смије под оружијем ићи пред пагау.« »Јок вала!« одговори Ристо. »Ја не скидох свога оружија; ја пођох с вама, али овако.« »Не бенетај, море Влагае. већ одбаци то оружије.« »Прођите се, Турци, нака белаја«, вели Ристо, а десном се руком хвати кубуре. Истом гато он то рече, док се они вођа окрене осталим Турцима и негато им турски ирозбори, и док се ја окренух, а мога Риста пограбише. Један понајкруннији ухвати га са приједа, а двојица острагу. Шћеде Ристо да се брани, али му четврти зликовац ухвати за кубуре. Гдје ће један одољети толиким зликовцима! Ухватише га, сподбигае на земљу, савезагае му руке, а један стаде према мени са отвореном пугаком на ми вели: »Ако се, Влаше, макнега на мах ће кроза те сунце про-