Stražilovo

130

СТРАЖШГОВО

В р . 9.

Капетан стаде гледати по крчми. Како обрташе главом, тако га Јања праћаше свијећом. Уза зидове, с обје стране, бјеше још пет сеоскијех дрвенијех кревета. У полици три реда бљуда, плитака и кавених здјелида. Најзад око огњишта клуиице и сточићи, а у пепелу лонци и лопиже. То бјеше све покујство крчмарице Јање. »Дакле сад казуј!« рече он, обрнувши плећи кревету. »Богме све сам потанко испричала Миру, но кад ти заповиједапг, почећу изнова. Дакле ево овако је било!« — Пљуну међу два прста, па стисну стијењ од свијеће, те остадоше у мраку. »Ужди ту свијећу, бестијо лацманска!« вели јој десечар. — Јања бјеше родом из Приморја. »Хоћу, хоћу, кад заповиједаш!« и опет узе главњу да пропири. Женскијех стаде кикоћање. »Шта ће тај иародовђе?« рече главар, али брзо иреметну, те ће Јањи: »говори, жено!« Они сви душу у се, а она започе: »Господине. Синоћ дође то двоје. Стари је дрхтао као прут, а у лицу потавнио, бога ми не бијаше бољи но сад. — Можемо ли коначиги ођенак? питају с врата. — Можете, како не! Ово је крчма! вељу ја. — А шта се плаћа? вели он. — За ноћиште и за огрјев и каву уз то, овђе се илаћа по три гроша. на главу! вељу ја. —- Добро! вели оп . . . . »Не казуј тако, но у краче!« прекиде је главар. »Чућеш ти, господине! Кад га виђех онакога, ражали ми се, те ћу ја њему: за вас обоје не ћу узети него ванцику ! — А он мени: фала ти, добра жено! Ми ћемо платити као и други! Ја сам и прије код тебе харчио! • - И но томе одмах познадох. да је Херцеговац! Зар би наш чојак одбио, господине .... »Прођи се, Јкено, мудровања и твојијех прича, па искажи брже!« опет ће главар. »Добро, добро, ево ти у двије ријечи! Те... ђе оно остадох, кукава? ... А, да! те сједоше крај ватре. Староме, као што рекох, удараше зуб о зуб, а кврчи му у грудима. Питам га ја . . . — но сам те помела, видиш! Заборавих казати. што је прије било . . . »У краче! у краче!« викнуше. »Богме најкраће вам је овако: попио је чашицу ракије, па легао, па умрво!« одговори Јања, изврнувши длаие. »ТПта? Одмах умрво?«

»Не —ја ! Како одмах иза ракије! Не дао бог! Но морам тако рећи, кад сте навалили« ... Капетан, хучући, попримаче се Јањи, засука своје дуге брке, па ће оштро: »Чуј, бабетино! Ред је, да тебе најпрву преслушам, а да пије тога, послао бих те одавно к врагу! Дакле, одговарај само на оно, што ћу те питати! . . . Ко је овај чојак и одакле је?« »Не . . . знам!« одговори она престрављена. »Ко је још био на конаку?« »Нико, за моју несре . . . »Је ли што вечерао?« »Ништа. Вељу му ја . . . »Је ли одмах легао?« »Оиај исти час, а све: ба-ба-ба, све му зуб о зуб цоко . . . »По што они легоше, шта си ти радила?« »Ја? ... И ја одох у камару, те одмах заспах!« — Камара јој бјеше преградак од зачађалих штица. »Јесу ли те звали ноћас?« »Нијесу, грешне ми душе! . . . Старе ми и грешне душице, господине капетане, и ви, браћо десечари, ништа више не знам, н'ако ето мало прије, у зору, залелека та цура. Скочих ево овако боса и чупава, као што ме видите, и питам: шта би? — Умрво бабо! вели, бије се, чупа косу. — Ја онда истрчах и звах . . . »Досга!« рече главар и обрне се да ће кревету, али док је он испитивао крчмарицу, женске се тамо отшумале, па сад шапоре око девојке. Јања, мислећи да ће му повољити, протура се кроза ,конице', на ухвати ону исиод пазуха, да је дигне. »Остави је и вуци се отоле!« брекну он. »Макпите се све!« Како већ бјеше сунце обасјало, стражари отворише врата и баџу на шеварноме крову, те свјетлост уђе. Народ бјеше загушио улицу. »Дигни се, ђевојко!« рече капетап љубазно. Она устаде лагано, али не скиде руку с лица. Сви се зачудише згодну расту, и како пјеваше оно одјећице на њој. Имала је на себи зубунић и кличану херцеговачку опрегачу, преплетене опапке и шарене назупке, а на глави црногорску капу. Дојке јој тек напупиле, те мало одигле извезену кошуљу. »Да-ну, дијете, треба да ми кажеш нешто. Само неколико ријечи!« поче капетан. Цура спусти руке и затрепета дугијем црнијем трепавицама. Њеколика бича вране, рудасте косе покрила јој глатко, мало чело. 06-