Stražilovo

Б р . 9.

СТРАЖИЛОВО

133

Један високи судија рече иолако својим друговима: »Чојак бјеше занијемио, а она и не зна, шта је то, него мисли, да није ћио проговорити! Јадно дијете!« Војвода ће њој: »Нијеси ти богу крива за то! Ако си за све, као за то, благо теби! Велига, да је био болестан! То је истина, али нијеси ти ни из далека сумњала, да би могао умријети! Је-ли де, да нијеси?« Она замаха главом. »Е, па умири се!« Други судац додаје: »А што рече, да је умрво ненаредан, хе моје дијете, колико њих оде на онај свијет без свијеће и без причешћа, а, разумије се, по невољи. Та сви они, те гину у бојевима, не мру ли тако? Па мислиш, да ће им бог у гријех уписати? Не ће ни твоме оцу, не бој се! Није бог као људи!« Како она једнако плакаше, сви је остали поутјешигае, гато је ко љешпе умио, па кад са свим утоли, преузе најстарији. »А сад нам кажи још негато, на ће бити доста. Реци нам, за гато је покојни Синиша догаао био и тебе довео?« Јагода обори главу и поче коврчити ресе од струке око прста. »Бјесте ли кренули у суд, да тужите кога?« запита други судац. Она ни ријечи, него то вигае преклања главу. »Или сте догали послом каквијем?« рече трећи. Не одговара. Судије се згледагае. »Реци гато год, женска главо!« војвода ће мало огатро. »Не знам!« протнапта Јагода. »Како да пе знага ! Кренули сте из Никгаића по овој студени и отац ти животом платио, а ти да не знаш. рагата сте догали! ? . . . Да-ну, дијете, овде није гаале, него је ред заклети се!« Она се обазрије пут тријема, па покри лице рукама. »Да ти није мучно казати пред народом? Хоћеш ли да изађу?« »Не, не! Немам шта!« »Ма, бог с тобом, не говори тако! Свак разумије, е нијесте дошли гаетњом, но нослом некијем. Па реци: догали смо послом! —а не треба ни да казујега каквим, ако ие тражите суда? Разумијеш ли? А ово је све за твоје добро, да исправимо, ако вам је ко што криво учинпо, јали макар на жао!« учагаеје војвода.

Она се опет обрну пут тријема. »Видите, да тражи некога међу народом!« рече најмлађи судац. »Може бити Станицу Вулову?« додаде писар. »Хоћега ли, да је зовнемо, да говори мјесто тебе?« »Не, ни дао бог! Нема гата !« одговори брзо Јагода. »Е, онда морамо на свагато помигаљати!« рече војвода, дижући се. Сви остали поустајагае. »Хајдемо-те, браћо, по гато не ће да говори! Бог зна! Могуће да је покојни Синигаа кренуо био да њу тужи! . . . »Не говори то, госнодо, не гријегаи се!« врисне дјевојка, а сузе јој потекогае. »Нијесмо ми дошли к вама, него . . . »Него?« запитагае сви. Она покри очи једном руком, а другом привуче струку на груди, које се надимаху. »Дакле, ка коме?« »К владици!« изговори једва. Судије се опет згледагае, али смијући се: »Бог те обеселио, дијете, гато искињи себе и нас с те једне ријечи!« рече старац добростиво. »Ја сам навлага онако рекао, само да те наведем, а сад ми је жао. Него, барем, сад је све у реду. Поћи ћеш у господина владике... »Немој, господо, богом те кумим ! Пусти ме! Сломљена сам, жалосна! . . . »Не вељу сад, но сутра, ондан — кад узоћега!« »Не ћу никада! . . . Ајак! . . . . Не могу ја то! . . . »А може ли се та ствар нремучати? Не ћепг ли се тијем огријегаити? Промисли добро!« »Не знам! . . . Ако« . . . поче она, али је опет сузе загушигае, те стаде нреклињати: »Пугатај ме, господо, бога ради!« Судије његато прогааптагае међу се, те ће војвода њој: »Хајде с богом, жива била! Доста си се наплакала — од невоље, а и без иевоље!« Станица нритрча те је поведе. * * * Протекогае два дана, а тајна оста у кучинама, а Завођанка се снебива то вигае у туђој кући. До дугае, одмах с почетка Станица је њу запазила, и она прионула уза Станицу, и Вуле јој је мио, и лијепо јој бјегае, али све слукти и стреца, а кад ко отвори врата с двора, онда клиси као номамна. Једва да је гато заложила, а заспала ни трена, него ноћу највигае у својој постељици плаче и спомиње Рајка и Синишу.