Stražilovo

СТРАЖИ10В0

ВЛАОНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 10.

У НОВОМ САДУ 5. МАРТА 1887.

ГОД. III.

ИЗ „НЕМАЊЕ , ) ИСТОРИЈСКЕ Д Р А М Е У II Е Т Ч И Н 0 В А. НАПИСАО МИЛОШ ЦВЕТИТВ.

ЧИН ТРЕћИ. (Башта код двора Завидиног на Рашкој. Нанред башта, у дну далеко старинеки градић и градеко платио, изнад кога доцније обасја месец.) ПОЈАВА ТРЕћА. Ана и Марија (долазе из дубине десно.) Ана. Добро учинисмо, што се за час уклонисмо. А мени и онако годи овај вечерњи тихи поветарац, који нас напаја дивним мирисом разног цвећа. Марија. За којим твоје срце непрестано жуди. Апа. То је све, у чему уживам. (поћутавши) Је ли, драга Маро, да пема виђенијега витеза од Немање? Марија. Дивила сам се његовом витешком и господском држању, па његовом стасу, збору, погледу. Виђала сам, кћери, доста гласовитих јунака и витезова, али је Немања све надмашио! Ана. Па његово добро и племенито срце! Марија. Ох, ту је ненадмашап! Ана. (љупко) Је ли? Па како збори с властелом, како са себрима и отроцима тек! Марија Мислиш, да им је отац и мајка ... Ана. А не њихов господар и владалац. . . (уздане тихо) Благо оној, која га својим назове! (спазивши, да долази Немања) Боже ! Марцја. Шта ти је, чедо моје? Што се иреплаши ? Ана. (збуњено и узнемирено, Хајдемо одавде, Маро! . . . Ето Немање! . . . Стрепим за своје

срце, да ме не изда Доцкан ! Ево га!

А мој отац . . . (пођу)

ПОЈАВА ЧЕТВРТА. Нсмања и пређашње. Немања. (поздрављајући Ану) Оирости, светла књегињице, —■ ако те мојим доласком узнемируј ем. Лна. (чзрсто се приљубила уз Марију, тихо и као дрхћући) Не, светли жупане. Немања. Онда ми се ваљда тако учини. Ово је први тренутак и прва прилика, коју уграбих, да с тобом неколико слободнијих речи прозборим. Прва ми је света дужност, да се из дубине срца мога захвалим теби и твојој драгој пратиљи на указаној ми иомоћи, без које Бог зна пгга би са мном било. Ана. (пада му скромио у реч) То је ДуЖПОСТ Свакога човека и хришћанина. Немања. Клањам се твојој скромности; али срце и душа моја осећају се обвезани вама обема за цео живот. Ана. (тихо и скромно Оувише благодарности — за тако малу услугу. Немања. Зар то мала услуга? Та спасла си ми живот! Јер да ти не дође у оном трепутку, ја бих данас извесно већ био покојни. Ана. (погледајући на небо) Послао нас је Бог! Немања. И ја тако мислим. И баш за то, што те он посла, двострука ми је жеља, да те као моју сиаситељку умолим, да ми допустиш, да само с тобом неколико речи прозборим.

*) Добротом попгтованог писца добили смо неколико одломака из н>егове драме „Немања", која је награђена са 1000 динара, и о којој на другом месту доносимо опширнији приказ. — Да би ове сцене боље разумели наши читаоци, напоменућемо ово: Ана је кћи Драгоша, кнеза Захумског и Требиљског, Марија је њеиа пратиља; Д е с и а је кћи крал>а Радосава III., а II е м а њ а је главни јунак драме. — Уредн.