Stražilovo

172

СТРАЖИЛОВО

каква, а нећеш да се сетиш, да је Рајић историју своју, као што је сам записао „окончао л. 1768. у Новом Саду, и да од те године па све до г. 1794., кад је у штампу ушла, није нити додао историји тој нити мењао птто у њој, те с тога није ни могао имати пред собом поменути Крушедолски рукопис, којег тада, кад се Рајић мучио пишући Историју Сербов и т. д. (од г. 1760.—1768.), није ни било на свету. Опет је дакле Рајић крив, јер је он први написао, да је Бобовац то исто гато Травник. Рајић је целога века свога био бедан човек, —■ па ето како и толико година после смрти његове не да ти се, да га одбраниш од беде и осваде. А ја опет кажем, да због „Бобовац=Травник" није прави и први кривац „пречестни и трудољубиви" Рајић, но други неко, а имено јеромонах и јефимер Пештански, а потољи Игуман и Архимандрит Студенички Константин, који је г. 1742. у Пешти на заповест Патријарха Арсенија IV. и Павла Ненадовића, Рорњокарловачког, и Јована ђорђевића, Вршачкога јепископа, почео а г. 1748. у ман. Студеници довршио неки и некакчв препис ориђиналне кронике ђорђа Бранковића, који се препис заједно с првоггисмом у Карловачкој митрополитској • библијотеци чува. И тај не само с тога преписа већ и иначе познати Игуман Константин додао је у препису свом код Бобовца као глосу на страни „Травник", мислећи, да је тадашња столица везира над Босном морала бити и у старо време престоница босанских банова и краљева. Из Константиновог тога преписа прешла је та глоса у извод Јеромонаха Крушедолског Мојсија и у Рајићеву Историју; из Рајићеве Историје у Енглову Исгорију; из Енглове Историје у Феслерову Историју и у Шафарикову повест српске писмености; из Феслера старога у Феслера-Клајна и т. д. и т. д.; то је било на једној страни; а на другој је онет из Рајића непосредно прешла у Рачкога „Рокге!", из покрета у хрватску повест г. Ивана Ткалчића, и не знам, да ли је даље отишла; а не би требало да даље оде, већ нека у тој повести и с том повешћу и изумре. Знам, да ти је већ доста, драги читаоче; но веруј ми, да сам се и ја доста намучио пишући — но не толико пишући колико истражујући и ватајући трагове најпре, па онда пишући о резултату истраживања свога у погледу Бобовца =Травника. И нисам морао овако писати о тој ствари. Ја сам могао почети одмах с Рајићем и просто приметити, да Рајић ни.је знао, где је лежао и да ли има и данас трага славном босанском граду Бобовцу, који се и у нашим ЈГетописима помиње, те је у невиности, у том незнању своме ставио у заграду „Травпик", мислећи од нрилике онако, као што је и схари Студенички

Игуман Константин у том погледу мислио. Немац Енгел налазећи се у подобном стању незнања у погледу положаја града Бобовца, а уопште не размишљајући дуго о ствари, усвојио је Рајићеву погрешку и предао је другима, и тако се та погрешка раширила и расплодила те је дошла и до онога стручњака, који је оно у Лојду од 9. јануара 1887. г. написао. То сам могао каквом удобном приликом у каквој примедби укратко рећи и себи посао олакшати. И може бити да би то бар но мене боље било, јер ја и онако нисам сигуран, да ће ми мој врли пријан, г. Иван Ткалчић у Загребу казати: хвала! што сам у овом првом историјско-географском иверу поменуо и његову „Роу1ев4 ћгуа&ки" и тим лаким поменом допринео, да се и овде у доњем Срему и по свој Фрушкој гори рашчује за ту његову хрватску повест, у којој се каже и прича, какоје Душан освојио Нови-град и Иможу (сјело старе жупаније хрватске). Но кад не можеш на то просто и лако „хвала" од стране Дон-Ивана сигурно рачунати, зашто си се онда мучио толико око Бобовца, који и онако данас у развалинама лежи тамо на планини „Ред", где се две речице састају, Буковица и Боровица (в. Фр. Јукића (Славољуба Бошњака) Земљопис и Повестницу Босне, на страни 34.)? Тебе ради, драги читаоче, латио сам се тога посла, и рад сам био, да ти на конкретном једном иримеру нокажем, како прелазе погрешке из књиге у књигу, с листа на лист, из једне литературе у другу литературу, једном речи како се шире и распростиру погрешке, а све с недовољне нажње и лаковерног примања. Да Енгел или Рачки нису поверовали Раићу, већ да су најпре испитали, од куд Рајић зна за поход Душанов на босанског Бана Стефана Котроманића године 1350., за цело би и то без по муке нашли да је и Рајићевом казивању и изворима његовим (родослов и Бранковићева кроника) извор Историја Мавра Орбина, а то увидивши и сазнавши, држали би се тога ирвог извора, а Рајића би оставили на страну; и онда не би ни знали за Травник, јер Орбини-помиње само „саа^еПо сН Воћоуасг". Г. Векослав Клаић написао је и издао „РоуЈев); Возпе" г. 1882. и каже на првом насловном листу, да ју је написао „ро рг\пћ јиуопћ". — И он не зна за Травник. Клаић не зна за Травник и номиње на стр. 139. само тврди Бобовац, али исти Клаић на страни, што је пред том страном 139., пише: „Бок 80 саг 8(;јерап ћатш т'е(1јттјст вуоје уећке <1гаауе 1ег м<1ауао вуој §'1ааоуШ иакошк, исћт Бап 8*јерап Ко1готашс, ротадап кгаЈјет Еј ш1о\а1от, ва 50.000