Stražilovo

162

Б Р. 11.

Н И Т И Ј А.

Питија, син Јупитера и Еларе.

*Л ИЦА : Фаун, пастир. — Лита, пастирка. — Свештеиик. Јуиитер. — Меркур. — Пдутон.

Хор паетира и пастирки.

Златокоса кћери неба, Узвишена и невина, 0 љубави племенита! Тебе слави душа моја, Тебе љуби срде моје, И божанска чуда твоја, И небеско царство твоје, И ако сам често глед'о Да те гоне, дивно чедо!

I. На Олимпу. У средини на престолу седи Јупитер. Око њега остали богови. Ганнмед точи нектар и додаје им. Напред је Орфеј са лиром. Јуиитер. Свршен је бурни дан. У свере звезданог неба Једва доиире шумор уморног, земаљског света... Над земљом спокојно светли буктиња бледога Феба; Међ светилима ноћи нечујно Дијана шета, Ваздух је свеж и чист. Никакав шум ни гласак да струју тишине смета, Не трепти зелен лист: Светови спавају мирно у мраку дубоке ноћи; Све, што год духом дише, очи је склопило своје; Весели будите, бози! Фајетон скоро ће доћи, Јер зрачна његова кола вечито приправна стоје. Орфеј удара у лиру и пева. Где весело поток шуми, Где мирисна ружа цвета, У пределу дољњег света Заспао је Амор мали Око њега смеј и свирке, И пастири и пастирке. Спазиле га несташнице, Па чиниле што су хтеле: Покрале му прво стреле Па му онда оковале Мале руке и ножице Оковима од ружице. Громовит емеј међу боговима. ХСуцају се. Мертсур прилази ОрФеју посрћући, у руци носи златан иехар. Меркур. Тако ми огњеног Стига, — а вероваће ми свако Свој бих кадуцеј дао, да будем заробљен тако... Хајд, испи пехар мој!

? а, Развратници! који љубав Прогоните топећи се У млакоме сладострашћу, Моја светла муза зове, Да кажете своје име: Ил од страшне приче ове, Нек вам образ поцрвени Мудрост ваша ту се крије, 0 Питије! 0 Питије!

После нам испевај песму: Због Европиног лика Како се громовник силни у глупог створио бииа, И примак'о се њој. Понова смеј. У тај мах нагло улази Плутон, водећи за собом ланцима оковане Фурије. Настаје тишина. II. П л у т о н. II р е I, а ш а и. Плутон. Из царства суморне ноћи, из густих слојева таме Данас је нестало роба, он више није мој: Страшан по духу своме и за вас к'о и за ме, 0 Јупитеру силни, Еларин син и твој. Двадесет пута је равно Аполон обиш'о зрачни На светлим колима својим небески плави свод, Од како оковах њега и бацих у Аид мрачни, Да не би дознала Ира за царски његов род. У пределима мрака за мене већ нема мира, Ал за те, Јупитеру, највећи то је стра: Јер тешко теби ће бити, кад дозна за њега Ира, Како је љубоморна и колико је зла! Бунтовник противу неба, к'о Атлант некада што је, Он вољу презире нашу, исмева нашу моћ .. . Ах, ја га дубоко мрзим и страшне фурије своје Пустићу, да га муче по цели дан и ноћ! Ено, гледајте доле... У сусрет пролетњег дана Гомила пастира хита у свети Церерин храм; Храм је окићен красно венцима миртових грана, На жртвенику тихо мирисни гори плам. Побожно певају они, и дим се лелуја плави Са млогих мангала к небу... Али ће доћи он, Не да хвалебним гласом божанску промис'о слави, Него да гордо пљуне на освећени трон. Он ће, очајник грозни, да силне откује страсти, Син неће нознати мајку, ни отац своју кћер: