Stražilovo

166

СТРАЖИЛОВО

Б р . 11.

дошао. Та није по служавци ни посдао своју визиткарту. Ипак га је учтиво примила и понудила да седне. — Не захтевајте од мене стихове, милостива, рече Сима доброћудно, ја то не умем. — То ми је жао; а тако сам тежила за тим, да ме ко год спева, да у песми излије своју љубав, своју страст... уздане Ида. Сима је гледао мало сумњиво. Није управо ни чудо: он, скроз трезвена и сувопарна нарав, а она, занесена и пуна фантазије. Но Ида га је на брзо довела к себи^Д-р — Али да, рече чисто жалостиво, ви се нисте никад бавили са песништвом.. . — Никад, одговори Сима искрено. — Није ни ваш позив то. Па опет сте ми пре неколико дана серенаду снремили, настави Ида и попрети му ђаволасто прстом. — Хе, хе, смешкао се Сима, и ми пешто зпамо. — То је онда знак, да љубите. — Да, хм, да, рече Сима неизвесно. — И ја могу себи ласкати... — Милостива, поче Сима и навије главу на десно раме, ја бих се женио, па сам дошао да вас питам, шта морам чинити, да пођете за мене. Разуме се осим стихова. 4 *Ида га погледа мало изненађено и махне главом, да настави. — Ја сам у добром стању, рече Сима смелије, управо, богат сам човек, и осим своје старије сестре немам никог на свету. Ту стане и погледи Иду, чекајући од ве одговора. — Зар баш тако прозајично, стаде Ида једва успијати, зар немате нимало полета? Мој покојни је клечао нреда мном, и заклињао се свачим на свету, да ме бескрајно љуби. А ви! Ви говорите о вашем богатству. — Па о чему да говорим, кад мислим да се женим, бубне Сима изненађен. —• А зар немате искре љубави? — Та оно — хм ! Ја не кажем, да вас не волим... — Волим ! Зар је то права реч ? Ви треба да ме љубите, да преда ме падде^е на колена, и онда онда можемо наставити. ^ На Симином челу се показивале прве капи зноја. Већ закопчан капут му је сметао; па још то захтевање! Та он није никад клечао, осим можда кад је био у малој школи; али онда су клечали сви, час један, час други. Но како ће наопако сад?! У неирилици извади мараму — још јучерашњу — и ноче брисати чело, на ком се капи од зноја све то већма множиле. — Ви ме дакле не љубите, уздаие Ида чисто снуждено и погледи га својим сањалачким очима.

И Сима, тај затуцани филистар, који до скора није имао ни појма о том, како се љубав изражава, тај Сима — клече за иста. Али он је сам знао, како му је било том приликом. У левој руци држао је мараму, десном руком ухватио се за трбух; патос је пуцао под њим, али и сви његови зглавци пуцали су с патосом заједно. Тако је ту клечао — рлика очајања, најсмешнијег очајања. Преко Идиног лица прелети осмеј, али осмеј бла-, женства^ р У тај мах закуца неко на врата и таки их и отвори. У собу ступи Поповићка и њена кћи Катица. Ида је до душе одмах скочила; али ко ће Симу покренути! Био је у највећој неприлици а уједпо се и страшно љутио, што га је видила таквог баш Катица, од које је добио кошар. Мати и кћи се значајно погледаше а Ида, у неприлици, понуди их да седну. Сирома Сима се пак на патосу једнако захукавао, како би дошао на табане .... Једва, кад је и миндерлук, за који се ухватио био, покренуо с места свог, успео је да устане. Сав запурен, које од напора, које од једа, стајао је у први мах не знајући, ни шта ће, ни куд ће, док га Поповићкин глас не доведе к себи. — Овде се канда може честитати, рече најумилније. Та да, кад се не може доћи до младе девојке, може се до — удовице. И гу прелије румен. Она заборави на романтику и сентименталност, те рече оштро: — Ја своје доба и свој положај не тајим; али да је господар Влашић бацио око баш на младе девојке, то сумњам. У осталом, он је случајно склизнуо, и нао; тако сте га само могли видити, да клечи. Сима већ није чуо свршетак Идиних речи. Вио је на улици и јурио је као бесомучан кући. Одмах се попео у свој стан, наручио вруће воде, и дотле је прао и трво косу и бркове, док је год видио и трага црне боје на себи. За тим је бацио огледало у магазин и спалио сва Идина нисма. Још тог вечера је отпутовао у Пешту. Ужасно се једио и стидио. Он, иначе трезвен рачунџија, да се да тако вући за нос. „Склизнуо!" Ха, ха, ха! Па онда онај бескрајно смешан положај! Ако му још ко год само и спомене да се жени, разбиће му нос. Кад је дошао у Пешту, био је колико толико умирен. Али шта ће у Пешти? Еспапа има, до забаве му није — други дан већ је био код куће. * Седи Сима с госпом Рахилом за столом. Пред њим је пуна боца вина, из које ревносно сипа себи у чашу. Госпа Рахила мирно гледа преда се.