Stražilovo

Б Р. 11.

СТРАЖИЛОВО

167

— Са женидбом је једаред за свагда крај, рече Сима одсудно. Продудирао сам се само као пајац, те није .онда ни чудо, што ми се паметни људи смеју. Пећу ништа да ти нребацим; рекла си из најбоље намере. •Госпа Рахила маше главом, у знак, да је тако. — Не веле људи бадава, настави Сима, кад се

стари пан> упали, да не можеш шале угасити ватру. Био сам неко време луд; хајде де, само што ми се то десило нод старост. — Живићемб од сад као и до сад. Је л' ти право? Хм! Јесте? Добро, сад смо опет стари. Госна Рахила донесе нову боцу, коју Сима савесно испразни, и то тако слатко, као давно што није.

РАЗВАЉЕНА ЧАРДА.

ђј> (ПЕТЕФИ.) ч и алфелдска дивна равницо без краја, 1 Ти си мени драга, ти ми слика раја! .. . Јер планине тамо с брдима до неба Јесу књига, коју превртати треба, А ти, мој Алфелде, немаш брда 'наки, Већ, к'о књига, коју мож' читати сваки, Отворено лежиш, није пресмотано А да дивних мисли, што ј' ту исписано!... 0 да може бити, за чим човек жуди! Ја бих сав век нров'о на пустари туди, Да се наузкивам слободе, милине, Као у Арапској црни Арапине. Та поље је слика слободе милене, А слобода — то је богиња за мене... Слободо! мој боже,- та за то и живим, Да тебе један пут мом роду доживим, Ил доживим или мушки умрем за те... Ропски живот не бих, три да ми га дате. Но куд зађох ? Шта ћу с умирањем својим ? Ал да!... ја пред неком развалином стојим. Није град то срушен, него чарда стара, Срушило је време, што свашта обара! Јер време не пита, јел град ил што друго, Град ил чарду руши не питајућ дуго, Иред временом пада све: кам, гвожђе, дрво, Само једно после, а друго испрво. Откуд ова чарда беше од камења, Кад-около овуд нигде нема стења? Ту је негда село ил варош стајала, Док није наишла она турска ала; (0 Мађарска моја, домовино мила, Чијих ли окова ниси нодносила!) Ту негдању варош Турци разорише, Да не оста камен на камену више Осим божјег храма, цркве, и то с тога, Да плаче, нариче... да има бар кога. И тугбвао је храм више столећа; Најносле се сруши, јад му сломи плећа, Но камење за то још не беја лоше И — људи од њега чарду подигоше. Од божјега храма чарда!... Но па шта је?

Дрква души, чарда телу спаса даје; А тело зар није наше к'о и душа? Та и жеља тела треба да се слуша. Од божјега храма чарда!... Но па шта је ? И у чарди с' богу угађати даје, А ја знам у чарди душу чисту многу, Чистију од иеких, који — служе богу. Сада разваљена лежи чарда мила, А како је некад путнике гостила! Чисто је замишљам, како и сад стоји А у њојзи гости седе како који: Овде неки путник, баш натеже боцу, Онде нека момчад у масном дороцу, На крај клупе седи брадат иерјар Чива, А на земљи дротар шерпењу зашива, Мало даље опет чардашица бела Грли се с писарем из оближњег села. Писара је смело оно рујно вино А још већма лепо лице бирташкино. Бирташ није овде, па је срећа права, Јер он у авлији под камаром спава. Под камаром онда... сад га нема туне, Заједно с бирташком већ под земљом труне; Па тамо ј' и писар, тамо и сви гости, Ваљда су већ свима иструле и кости. И чарде већ ево пусте, остављене, Ветар је одув'о шешир с главе њене Кров... те стоји гола, к'о да разговара С господаром својим, који све обара: С временом, те моли, да је већ не дира, Но узалуд молба, време не да мира, Но је руши руши... да би једва знао, Где су била врата, где ј' прозор стајао? Само оџак стоји, гледа к небу више, К'о последња нада оног, што издише. И подрум се сјурв'о, па и бунар скоро, А с ђерма је шибу ко однети мор'о Само соја стоји и у соји гема А на врху ове један ор'о дрема; Врх је тај највиши у свој околини За то се и орлу најзгоднији чини.