Stražilovo

180

Окупио га ја вшпе пута, да ми каже. — Та . . . овај, зпаш, — вели — казати . . . баш ништа онако А гледа у земл>у, па опет даље премишља... Оно, додуше, имао је и посла. Кад га окупе господа слати то овамо — то онамо, и наређивати му ово и оно, мислиш, никад крај ишчекати. Па ваљда му и то много бриге задаје, те мора да премишља. Дабогме. Треба ли начеопикову ливаду косити. начеопик или поручи по ордонанцу или сам дође, па наређује: — Љуба, сутра ми треба моба. Нађи једно десетак чељади. — Разумем, господин-начеониче, — вели Љуба. А мора разумети, ма не знао ни десете, што господа говоре. Хоће ли учитељ кола, ето га у капцеларију: — Господин-биров, (тако се он с Љубом шалио,) требам сутра једна кола за Земун. Гледај, па нареди Гају Лалошевића, у аега су добри коњи. А и јесу у Гаје коњи! Па кад још Гаја сам кочијаши! Подвију вратове, па зафрчу. Гаја само затегне мало кајасеве, па их онда иусти: Ах, не реци. одоше, него одлетеше, брате, као виле. —■ Разумем, господин-учитељу, вели оиет Љуба. Дођу ли жандари у паше село, одмах ће господин фирер: — Деде нам, Љуба, нађи што у селу за ужину . . . Е, женио нам се натарош. Требало човеку помоћи. Није, дабогме, он сам ишао по селу. Има он својих људи, а ови ће-оиет Љуби: — Знаш, Љуба, да нам се господин натарош жени. Па ту је трошак. Није човек кадар све сам да набави. Него деде ти заиђи по селу, па од овог прасе, од оног ћурка, од оног сира, јаја, шта је коме Бог дао. Знаш, наш је господин, а не ће ни он нас заборавити. Хајде, нека Љуба није то урадио! Оно није баш да је морао, или што није рекао, да пе ће... Је ли унука старог нопе наумила у варош, а Љуба нрође шором, ето је па прозору: — Љуба, оди мало, оди! Љуба дође. — Слатки Љуба, молим те сутра једна кола, да ме одвезу у варош. Али немој Гају ЈЈалошевића: бојим се, изврпуће ме.

— Разумем, врајлице. А и ко би могао Сокици што одрећи! ? Хајде, што је лепа, (не буди јој урока,) да не скинеш очију с ње; али кад се насмеши, па те погледи оним црним очима, мислиш: утонућеш. Па кад те још она њена устанца што замоле: е не знаш, да ли ти се мркне или ведри. Не чепају бадава толика млада господа око старог попе Ту ти је учитељ, ту писар, егзекутор, ту неки ђак, што учи школе чак тамо негде горе у Бечу, иа сви око старог деда-попе. Опо, душа ваља, наш стари попа је ваљана и честита душа, али биће, што наши кажу, да неко воли попа, неко попадију, а неко богме и попино дете. . . Него у време вршидбе је најгоре, Ту ти се сва господа нађу, да наређују Љуби ово и оно. Касиру треба неколико чељади и два три коња, да врху у њега. Пони треба неколико девојака. Натарошу треба двоје троје чељади, да претресају вршај. Па тек егзекутор кад дође: — Љуба, сутра нареди троја кола и десеторо чељади, да иду за мном на робију. — Разумем, господин-егзекуторе. А богме ако иком, егзекутору се баш мора уговети . . . И тако Љуба непрестано овамо — онамо. Видиш га само, погнуо главу, у руци му дебела батина, да се брани њом од вашака; па иде од куће до куће. Овде нареди ово, онде оно. А људи као да од њега више презају него од старешине. Оно није, што га се боје, него тек . . . Знам, кад дође у наш шор, у Кривају, сви повичу: »Ето Љубе! Сад ће бити или на вошпан или на мобу или на робију.« А он иде, на гледа само у земл,у. Код нашег комшије Раје Катића зауставиће се тек, па повикати жену Рајину: — Јуло, кажи Раји, да оде сутра па косидбу у господина пачеоника. Зна он, да је Раја новозаконик, па отишао тамо у Ј. на ту њихову скупштину. . . После ето га и до паше куће: — Хеј, Симо. — Хеј! — одазвао би му се паш Ида. — Пошљи двоје чељади и једиа кола сутра на робију. Или ће викнути на прилику: — Видо, де ухвати једно пиле, или дај тањир сира и коју главицу лука. Дошли жандари, знаш, па . . . — Виле ушле у њих! — љути се наша