Stražilovo

Б р. 12.

СТРАЖИЛОВО

179

НАШ БИР СДИКА СА СЕ јВ !® данас, па баш и даиас гега се ено, као Д а и Д е 110 смрт! — Ја не знам, шта ћемо ми с тим човеком ?! Читам му, од како сам старешина, ево већ трећа година. А говорило му се, знам, и пре мене. Па шта ћеш ти, брате, кад се то њега не прима. Кажем му лепо, дабогме, као човеку, кад је што хитно: »Љуба, пожури се мало.« »Разумем,« вели он. Па опружи мало врат нанред, као да ће потрчати. Јест. Док се ја окренуо, мој ти Љуба мили као пуж. Па ту да не искочиш из коже! Долазе људи, да намире порцију. А ви знате, људи и браћо, како је у нас сиротиње. Нема се ту увек готовог, па да илатиш на време. Него кад овршеш оно мало, што је Бог дао, а ти у варош, па на пијацу. Мало те превари Чивутин, мало као човек потрошиш за кућу. Кад дођеш кући, ти витигаљ*) у руке, иа дај брже оно, што ти остало, овамо, само да немаш са егзекутором посла, док није плануло на сто других страна. Па, дабогме, нема човек у радно доба каде, да чека по вас дан у канцеларији. »Хајде, Љуба, жури се по господина касира,« велим му. Док Љуба отишао и док се вратио, половина људи већ отишла на рад: додијало им бадавадисање. Па ето видиш, колико га и сад нема. Тако се љутио Спасоја Смиљанић, сеоски старешина, у канцеларији, не један пут, већ толико иута. Ал данас сео код стола на једину столицу, што је има у нашој канцеларији, па преврће по календару. Одбориици носедали по клупама, наслонили се рукама на штапове, па пуше и пљуцкају. Устаде црквени тутор, Стеван Војиовић, погледа кроз прозор, па ће рећи: — 0 мај, и још га нема! — Као да је попина кућа на крај села, додаће одбориик Жика Перушић. — Гле, брате, чуда од човека! — завртиће главом Лаза Мркушић. — И данас, па баш и дапас гега се, као да је отишао себи по смрт! — вели опет не знам ко. Искупили се људи, да се договоре о некој важној ствари, па послали бирова, а њега се баш и тицало, и по деда-попу. *) В итиг а љ=порезна књизкица. Сигурно од уес1ј§;а1, а118=порез ? иа се задрзкало ваљда из доба, кад је латииски језик био службени.

ОВ ЉУБА. ЛА ИЗ СРЕМА. У зло доба ето и Љубе бирова. — А где си толико? — гракнуше на њ сви готово у један глас. У том се указа на вратима и деда попа, па се људи одоше с њим здравити, а оставише бирова на миру ... * Да знате нашег бирова Љубу! Та зна њега и свако дете у нашем селу. Па ето га: човек средовечан, омален, иа ситан. Коса му је некад, кажу, била црна као угљен; сад је већ прогрушана. Чело мало. Лице дугуљасто. Бркови — за чудо — плави и појаки. Браду брије сваке недеље, као што је то у нас већ обичај. А очи? Е, и оне су црне. Али је то тешко баш право знати. Видите га, како је сагнуо главу, па тако он увек: никад погледати у очи. Згури се, као да му је путуња на леђима, погне главу, па увек пиљи у земљу, као да нешто тражи, а зна и сам, да није ништа изгубио. Зна то цело село, па му се већ и деца ругају. Знам, један нут седимо у трему нред сеоском кућом, па развели разговор. Баш иам пријатељ Станко Лепотић казује, како су прошли кад су ишли у Карловце, да туже иашег дебелог попу. Ми се сви загледали у Станка, а Љуба у земљу, па чепрка штаиом. У том ће неко од деце, што се око нас витлали, дотрчати, па викнути: — А шта си ти то изгубио, чика-Љуба? Да ти помогнем тражити ! Ми сви у смех. Љуба пошао мало за дететом, па кад га не стиже (кога би и он још стигао!), а он се врати, па оде и даље чепркати штапом, него главе и опет не диже горе. Стари газда Сремчевић отера децу, да се у порти играју. (Он, знате, пе мари за шалу). Па је јави замишљен тај наш Љуба. Замисли се, Бого мој, иа по вас дан ћути. Кад старешина оде куда послом, онда је он у канцеларији све и сва. Ако је радни дан, те нема случајно никога у канцеларији, па ни жандари нису рупили у наше село, да се извале по клупама и да се одморе, онда вам Л>уба седи сам, па премишља. А кад се он тако замисли, можете му наређивати по два сахата, не ће тај ништа чути ни разумети. Па шта има толико да размишља, Бог ће свети знати!