Stražilovo

184

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 12.

ник био Алтоман, то је само мњење г. Драгашевића и то мљење усваја г. Панта из неке деференције према аукторитету Драгашевићевом; али из разлога по г. Панти наведених ми (то јест ја и ти, читаоче), ми морамо мислити, да је то био севастократор Бранко. Ми дакле морамо ово друго мислити, а г. Панта не мора: њему је слободно туђа мњења усвајати а нас ирисиљавати, да усвојимо његову властиту рођену и ориђиналну мисао, која се на лудој, тако лудој претпоставци оснива, да се луђе што од те Пантине претпоставке ни замислити не да. Но г. Панта вели: „ ми морамо мислити, да је онај противник Лазарев био севастократор Бранко, отац Вука, зета Лазарева." Али ако не морамо?! Тако је једном приликом довикнуо г. Панта г. Љ. Ковачевићу; иа тако и ми сада њему довикујемо: „али ако не морамо," ако просто не можемо да замислимо мисао, која се само у спрженом мозгу зачети могла, шта онда? „Но па усвојте онда мњење Драгашевићево, кад је сасвим све једно, а био то Бранко, а био Алтоман; та то овде и онако није главно, већ је главна ствар: свађа два кнеза цар-Урошева, која је дала прилику и т. д." И г. Панта се још срди, кад се примети, да он не зна шта говори ни шта пише! Но оставимо г. Панту, нека се у погледу тога убијеног противника онога другог великаша српског, који је у Подунављу господовао, ■— и даље колеба. Ми с њиме, т. ј. с тим убијеним великашем, немамо овде иосла, већ са живим такмацем и супарником његовим, а то је, као што г. ГГанта држи и тврди, био кнез Лазар. Но откуд зна г. Панта, да је то био кнез Лазар? Флорентинац Вилани, сувремени описаном догађају писац, не каже у поменутој повести, ГЈантииом и нашем извору, да је то био кнез Лазар; он није назначио, јер ваљда није ни сам знао, како се звала она два рашка барона, којих је свађа дала прилику угарском краљу, да упадне с војском у српске земље. И кад то Вилани у XIV. веку није знао, откуд да зна г. Панта, чедо XIX. века, да је тај други или први барон био баш кнез Лазар? Но, па и старији од Панте а „трудољубиви" Пејачевић и учени Немац Енгел, мислили су и домиптљали се, да ће то ао свој ирилици бити кнез Лазар, намесник у Подунављу, или, као што тачније г. Панта одређује: „кнез Лазар, који је владао Сремом и Мачвом ." Но у истој својој расправи о цару Урошу, где то каже г. Панта, каже оп, или правије каже сам кнез Лазар на стр. 325. „Грабљиви Алтоман нападе на моје земље, — и хтеде ме сатрти. Нигде заштите од насилника. Ја мређох у Угарску, ступих у договор с баном Николом Горјанским, дадох му своју кћер" и т. д., а на стр. 389. у поме-

нутој ноти: „X. нападне, на Лазара и порази га. Овај „потајно" пређе Дунаво једноме угарском барону т. ј. Николи Горјанском, уда за њега своју кћер, — постане „човек угарскога краља." Но Никола тај Горјански био је тада бан мачвански, „жупан сремске, вуковске бачке и бодрошке жупаније" — па како је покрај њега могао кнез Лазар владати Сремом и Мачвом? Или је ваљда подунавски кнез Лазар дао уз своју кћер бану Николи као прћију Срем и Мачву? Али ми смо већ видили у I. одсех^у, да тај Никола Горјански није био зет Лазарев; и ако је кнез Лазар, прешавши ,,потајно"(?) Дунаво, к њему дошао, да тражи војну помоћ против свог супарника, то је он дошао к угарском бану у Мачви и великом жупану поменутих зкупанија угарских а наиме Срема; но и то је само нагађање, да је онај рашки властелин из Подунавља тражио помоћи баш од тога мачванскога бана; њему је ближи био град Ковин, село ковинскога жупана. Ал како је то, да је и „трудољубивом" Пејачевићу и тако исто „трудољубивом" Срећковићу при читању оне повести Виланијеве „о баталији између два барона рашкога краља" одмах пао на памет кнез Лазар, и да је један од те двојице наименованих рашких барона морао бити кнез Лазар ? — Морао им (то јест, тој „трудољубивој" двојици) је одмах пасти на памет кнез Лазар, јер они држаху, — а један од те „трудољубиве" двојице и данас држи да је цар Степан поставио Лазара кнезом у Подунављу и да је и првих година Урошевог царевања држао исти кнез „и Подунавље." Она битка између два барона рашка била се г. 1358. дакле треће године владе Урошеве; и пошто изреком вели Вилани, да је један од те двојице, и то онај слабији био из Подунавља („ВашЉп ассок"), то мора г. Срећковић мислити, да је тај подунавски барон био кнез Лазар и нико други. Но ја сам о том већ у I. одсеку исказао своју мисао, и од те исказане већ мисли не могу овде у II. одсеку, а за љубав трудољубивога иначе и досетљивога једнога писца нашег. одступити и усвојити строгу ону Паитину мисао о „Подунавству"*) кнеза Лазара. Ја дакле кажем, да, изузимајући г. Панту, нико нас не нриморава, да мислимо под једним од оне двојице рашких велможа кнеза Лазара; а кад нас аико, ама баш нико, осим грозног оног силеције из Београда, на то не приморава, онда питам ја, зашто без сваке невоље да градимо себи невољу. А није ли невоља то — нитам ја даље, — и још те каква невоља за Србииа и српскога сина, морати из Ви*') То је према Пантином „неубиству".