Stražilovo

Б Р . 13.

СТРАЖИЛОВО

203

гаао савете тога — по Виланију а по Пантином тумачењу — „неверника и отпадника"? Но утишај се, брате Србине! Не каже сувремени Италијанац, да је то био кнез Лазар; то само данашњи вајни Славков син и, на жалосг, српски историчар каже. Но доста, и ни речи више о г. Панти Срећковићу! Оставимо га мучењу савести његове, а ми пођимо даље. И само да нам се примакнути и доћи већ једанпут до г. 1372. Од г. 1362., где нас Дубровачка архива остави, до г. 1372. има пуних 10 година и шта се све није збило за тих десет година у српској земљи, у српској царевини! И ко да нам каже, шта је за тих десет година, кад се расипала и расула српска царевина, радио наш кнез Лазар? „Па ето су ти при руци српски родослови: Троношки родослов, па Пећки родослов и остали летописи; преврћао си листове кронике Бранковићеве; читао си, фала Богу, Рајићеву историју и још старије ::К().пк(н; ккедеше" ђулинчево и сличне му „изводе"; знаш, шта је писао г. X. г. 1870. у XXVII. књизи Гласника и како је то, што је написао поменуте 1870. г., касније мало, а имено 1884. г., „пошто је међугим прикупио много материјала и прибавио многе изворе, које г. 1870. није имао у рукама", иоаунио тај г. X. онај свој чланак од г. 1870. тако, да је тек том попуном постао тај чланак „јасан и нотпун" (в. Гл. 1,Х1У. 275. и 276.); ено ти, напослетку, „Историјска штудија" од г. Ч. Мијатовића, кога си толико уздигао над Х-ом, па ћеш ваљда у толиким изворима, историјама, расправама и штудијама и ти моћи наћи и дознати, као што су и други налазили и дознавали, гата је у том десетгодигањем одсеку времена радио кнез Лазар, и како се знао наћи он и употребити згоде и прилике у том бурном времену, да стече и осигура себи у српској земљи своју државу, своју слободу? Зашто да се само ти снебиваш и да очајаваш покрај и код толиког новог материјала и нових извора, које је X. прикупио и нрибавио?" Јест „прикупио" и прибавио, али прикупио и прибавио за се; и лако је том Х-у а покрај Х-а лако је и оном „0", што долази иза икса, та оном Убавкићу! Иксу иомаже и хала и врана: ту ти је Бан, ту .Драгашевић, ту Дучић, на и саме мртве ствари, као н. пр. стари новци и неки „котурови" њему су од помоћи; па за њега сада ради, или не — Пејачевић је, пишући своју Историју Српску у разговорима између Вугарина и Србина, радио за себе и за своје суреднике или у корист своје цркве, којој је он и његов ред најјача потпора, и био пре а мал да није и данас, нити је Пејачевић икада мислио на нашега Х-а; али се данас тнм Пејачеви-

ћевим радом највише користи наш X. и из његове историје вади данас X. и мотива и мота и од милина придаје епитет „трудољубиви" оном, кога је јучер „отвратително" називао „јежовита"; — и тај нага X. није ни најмање избирач , па је њему и за то лако, јер он не испитује дуго и не разбира много, каква је то грађа, гато ју је он прикупио: да ли је трула и од црви расточена или је здрава и Јака грађа, и да ли су они извори, које је он прибавио, чисти и бисгри или мутни и замућени. То је њему сасвим свеједно; само нек није из XIX. века, па је одмах добар извор и он ће вам из тога извора, рецимо из XVIII. ^ека, узети мото за расправу о цару Урошу, који гласи: »Оувнцм мон Кдмшнние," и ту га уоса1Гу: »Укнцм мон" неће ни најмање бунити ни узбуњивати; па као и зашто да га буни, кад тај уосаИу најбоље доказује оно, гато жели г. Панта, а то је, да је Вукашин доиста убио цара Урогаа. И напослетку лако је том Х-у и зато, што је на његовој страни васцели сриски свет , па му се мили писати и пискарати, бенетати и приклапати ма гато и гата, а све знајући и тим само-знањем соколећи себе, да је на његовој страни цео српски свет. А ко мени самцу и сломљеном човеку, и осуђеном прије суда, суда бож'јег, и ненавидимом од оних „коректних ираведника" да помогне, да мирукупомоћи пружи, да ме одржи и иодржи над бездању и провалијом? И како да се мени мили дуго испитивати и потанко разбирати и на вази строге критике сваку вест мерити и премеравати па онда писати и казати својим читаоцима, шта је радио и гата није радио кнез Лазар од год. 1362. до 1372., кад знам, у напред знам, и кад и у Новом Саду сви знају и то а рпоп, да на мојој страни неће се наћи нико од српскога света? Неће на мојој страни никога бити, а како и да буде и како могу захтевати. да се бар један, цигло једини н. пр. г. А. Сандић нађе уза ме, кад ја казујем и иигаем јавно, да кнез Лазар није био Дугаанов намесник а после самодржавни господин Срема и у Срему, дочим г. X. казује, доказује и тврди, да је кнез и пре и после доиста био господин и Срему. Та нико није рад бити на негативној страни, и ко ће да се одугаеви. за антитезу, кад теза годи српском срцу и кад српско срце и у таквој тези, која се односи на далеку, далеку прошлост, тражи и налази неке отраде, и побуде за понос? И срце има своја права. Истина је, да има па ено му народне песме III. књ. 52—57., у којој се помиње Мирко војевода и Рајко војевода, па може ликовати с Мирком а туговати с Рајком; те или ликујући или тугујући себе тешити. Но кад се истакне какво историјско питање, онда нити је песма народна каква инштанција, на коју би се при решавању по-