Stražilovo

I.

В р . 13.

је српска. У тој кући био је скоро свакидашњи гост наш негда омиљени, сада већ покојни песник, Никола Боројевић. Нема сумње, да је Боројевић, ма можда само и индиректно, утицао на Костино покушавање у књижевним радњама, јер га Коста са особитом пажњом одликује у својим мемоарима. Као што смо видиди, Коста је већ овде писао мемоаре и путописне цртице. То је био већ један књижевни покушај. Осим тога Коста је, у тим својим првим младићким годинама, нисао и песме, од којих ћемо, поред оне већ напред наведене, још једну угледа ради овде да саопштимо. Ево је: Јер пролази време . Хајде, душо, хајде, на зедену траву, Високо је сунце одскочило веће, Весела ми буди, горе дигни главу, Јер пролази време, а вратит' се неће! Хајде, душо, хајде, да се ороспмо, Да правимо венце, да беремо цвеће, Хајде, душо, хајде, да се пожуримо, Јер пролази време, а вратит' се неће! Лепше је на трави, нег на меке сголе, А коме је воља, нек се ваздан шеће. Ми слд, хајде, душо, да седнемо доле, Јер пролази време, а вратит' се неће! Видиш, душо, видиш, како голуб љуби, Голубицу своју како ли облеће, Л^уби, душо, љуби и време не губи, Јер пролази брзо, а вратит' се неће! Што је пак најкарактеристичније, Коста је још онда почео писати драме, и то баш шаљиве игре, дакле још онда почео покушавати се у оној струци књижевности, која ће му после име и гласа у историји наше књижевности и нашег позоришта утврдити. Од те врсте имаде три таква рада: „ Вратов синдук ", шаљива игра удвачина, „Освета", шаљива игра у једном чину (недовршен састав) и још једна недовршена шаљива игра, која је без наслова, али је по спољашњем изгледу за више чинова била смишљена, и у којој главну улогу игра Божа, чизмарски шегрт, у доба нашег ђаковања на Новосадској гимназији у ђачким круговима врло нозната и'врло популарна личност. Све ове три глуме писане су у стиховима. „Братов сандук" довршен је цео. Предмет је доста наиван, али вештина, којом је и ако незнатан предмет заплетен, показује будућег вештака у шаљивој игри. У толико је пак овај спис фрапантнији, што на свршетку под њиме потписано стоји: „Свршио пред божић на Рјеци 1861".* Ми ћемо у кратко да саопштимо садржај тога (поред сва његова два чина) малог комада. Лица су у њему: Госпођа мајка Н. Н.; Милап,

205

млад доктор, њен син; Љубица, њена кћи; Иван, свршен универзитетлија; Драгиња, његова сестра. У првој појави првога чина састају се Милан и Иван. Обојица досад непознати, путују сад заједно кући, у једно исто место. На путу се поверава Иван Милану, како воли једну девојку, и то му приповеда рег 1оп§ит е<; 1агдш1 тако, да овај од нестрпљења хоће да искочи из коже, — па како је несрећан, што не може, да се са својим златом састане, јер њу чува „нека стара авет," но сада је, вели, изумео један начин, како да јој се нриближи. Тај начин је у овоме. Драга Иванова имаде једног брата „бекрију", који је требао ових дана кући доћи, али је ка путу скрхао ногу, па шиље напред само свој сандук, и Иван намерава у тај сандук ући и ужива већ у напред, како ће до своје миле доћи. Из онисивања породичних околности сазнаје Милан, да је та драга његова сестра Љубица, она „стараавет" његовамати, а брат бекрија он сам главом, те одмах почне смишљати, како да се овом свом новом познанику, „лупежу", освети. Усљед тога пише Милан безимено нисмо својој матери, у коме јо опомиње на опасност, која њој и њеној кћери од једног угурсуза-љубавника прети и открива јој читаву тајну. Но то писмо не доспева у руке његовој матери, него неком забуном допадне Ивановој сестри Драгињи, која чита писмо, а ништа не разуме. Кад је баш тако у читању била, улазе у њену собу два човека, који носе грдну неку сандучину. То је друга појава. У трећој појави долази Милан Драгињи. Милан је са Драгињом од пре познат, и још у њу и заљубљен. Ту јој се он удвара до крајности, а она га својом досетљивошћу исмева, а тиме још већма дражи и подстиче. У разговору тако примете на једанпут да долази Иван. Ово је неприлика за обоје, и за Драгињу и за Милана. Шта да се ради, него Драгиња наговори и натера Милана — који је сав збуњен од љубави — да се сакрије у ону сандучину. А међу тим приповедао је Милан Драгињи и то, како је неки ветрогоња — не знајући, да је то њен брат — заљубљен у његову сестру, и како хоће, да се да у сандуку тамо однети. Драгињи, која зна, да њен брат Иван воли Миланову сестру, постало је сад све јасно, на име писмо и сандук, те је с тога одмах, како се Милан у сандук сакрио, и како је Иван у собу ушао, људма, који су с овим дошли. заповедила, да носе сандук, куд је брат рекао. Овај се чуди томе расположењу, но она га нолако ућуткује и одводи У ДРУГУ собу. Други чин почиње са појавом у Милановој кући, где се овај у полак промаља из сандука, и грди жене и женски род. За тим долази Драгиња у посету Љу-

СТРАЖИЛОВО