Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

ГЈр. 13.

Свеже јутро к себи га домами. Опет свога појахао хата, ГГа се поља и шумице хвата. Мисли, сретан, не види га нико. Ал гле! За н>им мало и велико; 240 Свита дворска не да да се вара, Намириса, куда краљ тумара, Па се дигла и за краљем оде Фин је носић у дворске госноде! Ту су госпе с чипкама и вези, А за њима господа витези, Сваки коња поиграти воли, На руди им срчани соколи. Ту су друзи, нио за дивљач маре, Собом воде хрте и огаре .... 250 Онда беше уза сваког кнеза Лепих госпа, удворних витеза, Вешти име и надимак дати А говором фино обртати, Сваком наћи и репа и рога На сишао од Господа Бога! А сломити младој души крила, То, сплеткаром, посласгица била! Ераљ се сво.јој судбиници пред'о, Задовољно своју свиту глед'о; 260 Гледа, гледа, као да их снима, Сад га лице, сад коса занима, Гледа нлећа, гледа вите пасе И ручице, што држе кајасе, И ножице, што одоздо вирну, У хаљине кад лахори пирну. Краљ се зан'о, издале га моћи, А сећа се и јулијских ноћи, Кад је, можда, украј ватре стао, С ведра неба пунан месец сјао, 270 Песмом јекну околина цела, Песмица га млађаног занела, А њему се у тој јави снева: Девојчица славуја натпева! Ах, ено је, цвет на прса меће, Какве груди, још дивније плеће, Црна коса, — ох, срећнога часа! Свилена се хаљина беласа. Брже, краљу, зашто би је глед'о ? Брже њојзи, то је твоје чедо! 280 Груд ти гори, врели су ти даси, Загрли је, па пламен угаси! А кб зашто ти љубио не би? Све се љуби, на просто и теби! Млад си, леп си, а и она млада Уштедите једно другом .јада!... Краљ је срце и ирим'о и дав'о,

А по неко оста и крваво, Хтело вере и нежности за се, Ал мост среће под њим покрха се. 290 Откуд отпор тим маленим мравом, Кад љубави краљ заиште главом? Женско срце од најјачег града Блеск и сила као сан овлада. .. У љубави би му први цвете Једно нежно, умиљато дете; Око мило у сузама грезне, А та суза за љубављу чезне; Лице бледо, а вазда се смеши Аох, краљу, што ли се огреши! 300 То је чедно и нежно и болно, Гечцу једну — па је задовољно ... Још сироту гризла бољка дуга, А већ краља занела је друга; Мисли, јадна, у среди је неба, А већ краљу срце се колеба: То вам беше нека жена ретка, Од пелена и од мирис-цветка, И љубити и мрзити знала, Док је такнеш — на бранич је стала; 310 Када љуби, престајала не би; Згрешиш ли јој — тешко ли си теби! Око чела косица јој врана, У њој рубин к'о румен с усана; Гарав образ у срце те плени, На њему је мало и румени ; Бела, нежна ручица јој мала, Ал најбешњег коња би стишала; На власт често засврбе је длани, А душа јој — да вам срце рани. 320 Слатки ли су краљу часи ови, Слатка јава, а још слађи снови! Врелу љубав ништа му не мути, Па шта чека — зашто звоно ћути? Ил га витпе та љубав не дражи Па што онда промеие не тражи? Слаба душа једним нутем гмиже, А богату нови занос диже. Та за краља једна љубав није, Нек к'о сунце на све стране грије! 330 А што му је баш до једне стало? Лентир сваком цветку слети мало, Па и он ће лепотице тако, Ох, љубиће, али лако, лако! Једној косу, другој сузно око Ал ни једну страсно и дубоко. Краљ ужива, мало се одмара Ал шта ли се народ разговара? Сви шапућу, све се чуди живо: