Stražilovo

226

СТРАЖИЛОВО

В р . 15.

У том царству вечитога мира, Жива иога куда не додира; У срцу му, ето, мшго, ласно, 760 Љубио б' је, ал је сада касно, И та љубав од сласти и плама Излије се у врелим сузама. Рани греси, потоње кајање, Хај, жени је дужан миловање, Па га, можда, тамо Богу тужи Грли дете, да јој се одужи. Тежак прекор да са душе стресе, Од детиње беше не миче се; Све што има, њему бида даде: 770 Снове, бриге и велике наде. И не сања, да тај цветић жића Свенут' може од првог ветрића. Дете расте (време брзо ходи), Очицама поче да поводи; Оцу суза од радости сјаје, Кад ручице почело да даје; Бабо му је играчака дон'о, Свиралице и малено звоно, Свира, звони, а дете се цери; 780 Сад га диже, сад га опет мери, Иоложи га, па га шопка, туче, И за мали носић га повуче, Па га опет на јастук посади, Па зечића на зиду му гради, Држи руку према свећи ближе, Дрма прстом, зечић ухом стриже. Сад га опет срећан диже тата На колена, на помамна хата, Хајд' полако, та седло је меко, 790 Хона, цупа! Далеко, далеко! Иа му звецка, па у трубу труби, У малечка усташца га љуби, На раме га, на престо, посади, А кнежевић ребеће се млади; Отима се; гле, ручице не да, Па господски са свог трона гледа. А к'о зашт' се поносио не би? Срце баба одано је теби; Љубав свију слила се у њега, 800 А он ти га покорио свега. И тако је, гајећ' мила сина, Десет дугих провео година. Око царства радио је вредно, Да му буде моћно и угледно. У рад гадан никад није уш'о, Лукавства се и преваре гнуш'о, Држао се, ако ј' с киме спрег'о, Мучки с боја никад није бег'о,

Пун витештва и јуначке части, 810 Чист од огња освајачке страсти, Држава му још сва срећа беше, Кад његову богови однеше, Престо му је чудну силу скрив'о: На љубави народној почив'о. Краљ паметан и уметан много, Искушат' га нико није мог'о; Посланици многи су му слати, Све лукави, стари дипломати, Сваки га је на свој лепак вук'о, 820 Спред'о, лаг'о, па најзад умук'о; Клањао се, до земље се с'виј'о, Али најзад празнорук одлиј'о. Ал тако је и морало бити: У краљу је тешко саломити Срце чисто и дух племенити. Па таке је он спремао дане И за своје лукаве дворане; Кад мишљаху сами побрат' руже, Место краљу себи да послуже, — 830 Није дао, да се слаби гања, Гнушајућ' се њинога ласкања; Шалу, коју хтеше збити с кнезом, Једним само збрисао потезом! Веће било старудија стара, А судови коло кајишара: Сакри, слажи, отимљи и ружи, Твоја правда — само новац пружи! А у цркви јоште гори вуци: Папиштанци, уље и хајцуци; 840 Нек је само изобиља руна, А о стаду — ко води рачуна! Краљ, слушајућ' гласе срца свога, Ловио је једног по једнога. Газреди се неваљала свита Оде кукољ из чистога жита. Све повика: Бог да живи краља! Ал у кули он се не помаља. Што ли и сад своју срећу крије, Што за звоно повукао није? 850 И рат дође. Против своје воље, Народ води краљ на бојно поље. Али на што још крв људску лити? Дође тако па се мораш бити. Опак отац краљице покојне Хоће кавге — па ето ти војне. Није доста, што ј' својима влад'о, Бећ свој нокат и даље забад'о; Мили су му забрањени нути У држави туђој да замути. 860