Stražilovo

242

СТРАЖИЛОВО

МИЛОШ г л у м а ц и књи; тренутку, кад се српски народ у областима ^тдакруне св. Стефана спрема, да прослави два^ десетпетгодишњицу свог културног препорођаја, у истом се тренутку у Београду слави име Милоша Цветића, писца „Немање". Случај хтеде, да се ове славе сустакну, а још је важније, кад помислимо, да је писац „Немање" своју глумачку вештину опробао на позорници српског народног позоришта Новосадског. Дај боже, да нам се овакве славе често сустичу, и да буду гласници светлијих дана српском народу. У овом цењеном листу опширније сам говорио о „Немањи ", а о Дветићу се последњих дана толико говорило по српским, хрватским и страним новинама, да би свака наша даља реч била сувишна. Но како „Стражнлово" доноси слику заслужнога глумца и уваженог писца „Немање", то ћемо овом приликом, ипак рећи коју, али ћемо се ограничити само на бијографске белешке о Цветићу. Милош ЦветиИ родио се 1845. год. у Чуругу, комианијском месту у некадањем шајкашком батаљону. Позориште га је још у раној младости занело, те му се Цветић сав посветио. Тако у „Лрегледу за годину 1886", који је издала управа Београдског народног позоришта, налазимо ове белешке о његову глумовању: Цветић је први пут ступио на позорницу фебруара 1862. у приватној дружини пок. Јове Кнежевића. У септембру исте године ступи у дружину народнога позоришта у Новоме Саду. где је био до марта 1863. Одатле својевољно иступи и с Чекићем састави дружину, коју остави после неколико месеци. Концем 1863. ступи у приватну дружину у Шанцу, где остане до марта 1864. У марту год. 1864. пређе у дружину народнога позоришта у Београду, где је служио до 1. маја 1865., када је друштво наредбом министра укинуто, док се не сазида нова зграда. -Јунија г. 1866. ступи у дружину народнога позоришта у Новом Саду, али у октобру оде у Загреб, где је 1. новембра примљен за редовног члана и тамо слузкио до 1. априла 1869., као дана, кад је прешао у Београд, где постаде стални члан 19. марта 1879., а редитељ новембра 1874. Од године 1869. Цветић је једнако на Београдској позорници, којој остаде веран и у њеним најкритичнијим моментима за време српско-турског рата. Тада је Цветић вршио војену дужност. Далеко би нас одвело, кад бисмо се хтели осврнути, не на двадесетпетгодишњи, него на његов глумачки рад у Београду. особито иа његово редитељство и

ЦВЕТ1Љ ЕВНИК с г п с к и. поучавање млађих чланова, од којих многи дугује Цветићу за сво.ј напредак, знање и глумачку вештину. С тога ћемо само исписати, што о њему пише Дубровачки „81оушас" од 1884. год., кад му је донео слику: „ У Милошу Цветићу има храм српске Талије свећеника, који свој позив схвата са пуном озбиљности, вазда имајући иред очима и свети задатак позорнице у народној просвјети. Као што код ограничених средстава сриске позорнице и није иначе, Цветић се покушао у разним струкама глумачке умјетности, и ваља му са признањем дати свједоџбу, да је свуда био на свом мјесту. Али му је права струка његова приказивање карактера; у томе морамо му дати првенство међу данашњим и досадањим српским глумцима. Ко је њега гледао у гдјекојим карактерним улогама, тај ће се у нашем суду о Цветићу сагласити. У опште њему изредно испадају све оне улоге, за које се у приказивању не изискује само чуство, ватра, занос, крепак орган, него гдје треба дубља студија, добро схватање карактера и продирање у унутрашњост личности, коју глумац представља. Зато је Цветић нарочито несравњен у приказивању Шекспирских улога". Али Милош Цветић данас више није само глумац. Он је стунио у коло српских књижевника и заузео одлично место међу сриским драмским писцима. Својим „ Немањом" задивио је српеку публику, а многи остадоше запањени, и чисто се још и данас крстећи питају : како да Цветић напише такву драму?! Ја спадам у онај део, које Цветић, као писац „Немање", није ни најмање изненадио. Није ме изненадио, велим с тога, што познајем Цветића, као најинтелигентнијег нашег глумца. Књига и позорница код њега су увек заједно. Доста је отићи на позорницу за време пробе, па да се свако увери, каквим знањем Цветић режира поједине комаде и каквим познавањем језика поправља глумце. Завирите ли у његову собу, Цветићева ће вас библијотека уверити о његову раду и његову учењу. Нстина једном у кафани, пре прве представе „Немање", запитах Цветића: Ко је писао „Немању" ? А он ми на то са свим лаконски одговорк: „Јм".— И природно беше, да му не поверовах. „Немања" није нрви Цветићев књижевни рад. Год. 1876. приказана су у Београду: „ Три светла уша и , алегорија у три слике с певањем. Ову алегорију написао је Цветић, и дао је Драгомиру Брзаку, да је преокрене у стихове, а на позоришним су листама фигурисала оба имена.