Stražilovo

270

СТРАЖИЛОВО

Б р . 17.

бих ли дошао до каквих сталних закона, по којима носгају сложене речи. Ако случајно ово мени не би изашло за руком, онда мислим, да ћу бар изазвати овим редовима вештијега од себе, који ће нам ово разјаснити, а то је по мом тврдом уверењу Јован Бошковић. Пишући о овој ствари не ћемо се моћи ни мало освртати на стари словенски језик, јер он је, рекао бих, много стварао сложене речи по грчким обрасдима. Ми се морамо, што се тиче ове ствари, ставити на чисто српско земљиште, па с тога, ако нам буде могуће, гледаћемо, да похватамо законе, по којима постају сложене речи. Сложене речи деле се на праве сложене речи и на недовршене сложене речи, н. пр. права сложена је реч илавоока, а недовршена је сложена реч бимбер-грожђе, бугар-кабаница. — Овде ће бити говора само о правим сложеним речима. По своме постању деле се праве сложене речи на четир врсте, као што их је поделио Миклошић. I. В р с т а. У ову врсгу иду оне сложене речи, где прва реч саставља своје значење са значењем друге речи. Таких речи има мало н. пр. Србовлаш, драгољуб, злеудно, стармали, галобела. Пошто ових речи има мало, то се не ћемо с њима даље ни бавити, јер нам не ће бити ни потребе, да такове кујемо. II. Врста. Детерминативна композита, Миклошић вели у својој Уег§1е1сћепс1е бЂаттШс1ип^81ећге <1ег вку^већеп бргасћеп на стр. 379. за ова композита ово: Са§ ег§-(;е ^Не<1 8(;ећ(;, т зетег ЉетаИбсћеп ЈГогт; 4аа илтеНе Не^уаћг!; аете &гт, па казује ове примере : белограб, црнограб, танкоиреља, хитроиреља. Ово правило није за нас довољно, који хоћемо и да кујемо речи, кад су нам потребне. Кад би се држали само овога, што овде каже Миоошић, онда би могли лако пасти у погрешке при ковању нових речи. Кад би нам било довољно горње правило, онда би по њему била добра реч и велевласт, коју Хрвати не могу да нрегоре. Али велевласт је наказна реч, као што је споменуо г. Маретић у „УГепси" и као што сам ја доказивао у лањском „Стражилову". Главно је, да реч сложена у сриском језику мора. имати свој самосталан наставак. У сложеној речи не сме Друга реч имати наставка од иросте речи, т. ј. друга реч у сложеној речи не може бити уједно и ироста самостална реч. За то и јесте наказна реч велевласт, што у њој друга реч власт постоји као и проста реч. То је прво главно правило код сложених речи по мојему мишљењу.

Друго је правило : Ако у сложеној речи друга реч иостоји и као самостална реч, онда се не саставља значење ирве речи са значењем друге речи, него така сложена реч значи име нечему. Тако: белограб не значи бели граб, него значи неку врсту граба; белојабука не значи бела јабука, него значи врсту јабуке; Миловук не значи мили вук, него значи име људско; Добровук не значи добри вук, него значи име људско; те по томе и велевласт не би могла значити велика власт, него име нечему, кад би ту реч говорио народ. Шта су то детерминативна композита ? Детерминативна су комиозита, у којима је ирва реч, која је уираво основа с наставком О, доиуна или додатак другој речи, или, као што би г. Лекић казао ћосћЛеиЉоћ, „ ближи оиредељај" . У сложеној речи белојабука допуњује бело реч јабука, у танкоиреља допуњује танко реч иреља. Тако би се од прилике морало тумачити по Миклошићу, али ја видим разлику између белојабука и танкоиреља. Белојабука би се растумачило са бела јабука и онда је овде бела атрибут речи јабука, а танкоиреља не би се смело разрешити у танка иреља, јер танкоиреља не значи танка иреља, пего која танко иреде. Дакле у белојабука било би бело при тумачењу атрибут или на послетку и предикат, а у танкоиреља танко не сме се као атрибут узети, него као додатак прироку. У танко ирести додатак је танко прироку ирести, и од танко ирести долази танкоиреља. Дакле по моме мишљењу детермипативних комиозита има, две врсте. Запамти примере за прву врсту : белограб, црнограб, белојуг, Добровук, Миловук, галовран, модрокос, иустођак, иустосват, слаткогрм, Суводол, белојабука, белошљива, дивокоза. Ево примера за другу врсту: брзолов, брзоилет, брзорек, танкоиреља, хитроиреља, злоиреља, злоткаља, самоник, самораст, самоток, самоук, самохран. III. Врста. Зависна композита. За ову трећу врсту композита вели Миклошић: 1)аз ег®1;е §Нес1 а1;ећ1; т ветег ЉетаЉсћеп &гт; <1а8 итуеИе ћа1 зете луогЉгт. Ет ^говвег 1;еП јепег потта, сИе ак 2\уеИ;е §Пес1ег 111 аћћап^кеЉеотро81 (;а аиЉеМеп, котт!, 80ш(; тсћ! уог , \уав <1ег &81%кеП <1ег уегћтс1ш1§ пиг 1ог<1егНсћ 8ет капв. Али ја мислим за српски језик код ових композита, не само ет ^говвег 1еН јепег потта, сНе а1в илуеНе §Нес1ег т аНћап§1§кеН8Сотро811;а аиДгеИеп, котт! 80П8(; тсћ! уог , него друга реч у овим комиозитима у оиЖе не сме као самостална реч иостојати, за то баш и није добра реч сложена земљокруг, коју г. Лекић употребљава. Из примера, што ћу их сада споменути, видеће се јасно ово што тврдим: богородица, бра-