Stražilovo

В р. 18.

СТРАЖШГОВО

275

„Та да може само та светина знати, „Како ли је тешко људма краљевати, „Око моје куће, око мога трона, 1450 „Колико преласти, колико демона, „Какав коров често око мене клија „А у њему многа хијена и змија! „Мени се нрнближе и честити људи „Ал паклени понос надува им груди, „Сви од мене траже себи судбу бољу „И не виде ништа, само своју вољу; „Свим прохтевом мојим ласкају и годе, „А када их немам, они ми их роде. „Од истине праве свак ме бадро чува, 1400 „Обманом ме граде и нема и глува. „У обмани такој горко ли се живи: „ Ја сам сваком мрзак, сви су мени криви! „Па баш да би било људи дивљих, холи', „0 грудима којих сви оваки боли „Одбили би с' трошно к'о о панцир стрела „Опет би им путе несрећа помела. „Краљ није на земљи никад среће дуге, „Он је позван само, да усрећи друге, „Сваком казуј, добро да збори и чини, 1470 „Све терете њихне ублажи ил' скини. „Дижи народ свуда, да му дух не чами, „Поданике своје чувај — од њих самих! „Често чиним, што свак не може да схвати, „Не иде л' иначе, оружја се лати! „Који живот мање, мало мање крви „Или доле краљу, или отпор смрви! „Ма да круна није ни мила ни лака, „Не дам, да је такне самовоља свака! „Да оставим престо, већ више не бива, „Ал с' у мени давно једна жеља скрива: „Хтео бих онамо иза дворска плота, „Да уживам сласти грађанског живота; „У пољу, у гори, крај бистрога вира, „После трудна рада, да уживам мира, „Да гледам ветрићак како грање њише... „Само, само да се — краљ не зовем више! „Још у зору рану ја бих од сна прен'о, „Па истер'о стадо у поље зелено, „Набрао бих цвећа пуне, пуне руке, 1490 „Слушао бих птица умиљате звуке; „На зелен брежуљак уморан бих сео, „Певао бих иесме, или венце плео, „Јаганчићи бели поред мојих ногу, „А ја бих им свир'о што год боље могу. „Поред мене срећна још би неко био, „Још једно анђелче, један цветак мио; „На глави јој венчић од цвета и класа, „Савио бих руку око њена паса

„Па јој прич'о много, што у срду букти 1500 „(А реч ми је силна када се захукти!) „Па би једно другом и пољубац дали, „0 срећи, о миру, о небу шаптали. „Кога да се боји моја птица мала „Од мог загрљаја не би страховала; „Кога да се боји — људи себе знају, „Њезино блаженство у мом загрљају. „Уз мене су трни, уз вас срећа стоји, „Завидим вам много, поданици моји. „ Ја, ваш владар, не знам, крај толике моћи „Шта су слатки дани, шта су мирне ноћи, „Како је на сајму, кад с' урнебес прави, ,,Ил' тамо у селу када црква слави „Та ви тек весеље уживати знате, „Но зеленој трави када поседате !: . .. „Возијах се селом, проходат' се хтео, „11а видех сељака — пред кућу је сео, „(Можда с' сиромашак једва хлебом храни) „До њега синчићи као моловани. „Ох, како бих и ја хтео сести до њих! 1520 „Али ме однеше моји бесни коњи. „Оста ми јединац од покојне жене, „Данас или сутра наследиће мене. „Негов'о сам збиљски његов живот млади, „Много добро семе у њега усадих, „Срце му је вел'ко, чистим пламом гори, „За лукавство не зна, нит га завист мори; „Душманин ласкач'ма, ка! и бабо што је „У жилах му тече доста крви моје, „Није тако силна, није нагла тако, 1530 „Ал опет се не да савладати лако. „Та јунак је прави (да га Господ штити!) „Кад иотегне мача, када стрелу хити, „На сваком мегдану као стена сгоји „Сачуваће славу прадедова своји'. „Све је добро, лепо, све је данас тако, „Али носле шта ће, али онда како, „Кад ја у гроб сиђем са временом својим ? „А на њ свет навали с невољама својим? „Мој је живот тежак и претежак био, 1540 „Кад помисли отац, шта је препатио, „Он кроз сузу, што му сад образе поли, „За тебе се, сине, вишњем Богу моли: „Да топлије сунце греје дане твоје, „Да срећнији будеш, него отац што је. „Кажу, да сам срећан, али срећан ко је? „Та човек је бедан од колевке своје; „У највећем болу и роди га мати „Он с плачем и дође у свет, да се пати!