Stražilovo

298

СТРАЖИЛОВО

Б р . 19.

столу. Непрестано је желио, да добије Милица штогод, и једило га, што су други иодобијали све згодитке. Хтео је да нриђе њихову столу и да јој рекне што паметно и духовито ; али није знао шта. На послетку учини му се све то лудо, грозно лудо, а најлуђе његово понашање и избегавање. Оде у гостинску собу и седе уз адјункта, који се за то цело време није делио од свог пива. „Хоће ли сад игра отпочети?" запита адјункт. „Свакако!" За њим су дошли Боле и Храст. Храстова жена остала у дворани са Милицом, јер је поседник дозволио својој кћерци, да може играти. И већ се чули изабрани гласови Борјанске месне музике тамо у последњој гостинској соби. Судац, бележник и господин Антун прикључили се напред именованим и отпочели жив разговор. У предњој соби пак, где се скупило око Ловшевог Боштјана неколико млађих учитеља и судских писара, грми песма; но разуме се, кад престане музика, јер ти сви певачи су уједно и страсни играчи. „Чудим се, да нема нашег предстојника", примети судац. „Синоћ је обећао, да ће доћи". „Отишао је у град; и то већ доцкан у мрак", рече бележник Копривац. „0! Канда ће бити истина, што се од неког времена почело разносити". „Да га преместе влади?" запита Храст. „Све је могуће". „Тамо су нужни људи, који умеју и ггишу словеначки", продужи бележник. „И нага је предстојник Словенац." придода господин Антун. „Словенац? Ха-ха-ха, ко те то иреварио?" примети Корен са другог краја стола. „Иа увек нам пише словеначки!" тврди капелан. „И то је већ доста? И на основу тога трубиш ти, да је он Словенац? И нови је Меденов шпан, који зна само једну словеначку псовку и ту сто пут понавља, кад хоће да говори са надничарима и раденицима— и тај је ваљда по твоме Словенац?" „Хо-хо, господине Корене, не жестите се! 1п с1иБш Њег(;а8 — и то је сумњиво питање!" смејао се Боле. „Мени се не чини, да би било сумњиво! За име Божје! Зар сте већ сви тако нонизни и мехки да рекнем, таки просјаци, те вас напаја неизмерним задовољством свака мрва, која падне са богаташког стола?" „ Сад бих могао скоро помислити, да држите предстојника богатим у погледу словенштине!" примети судски адјункт сањиво. „0, ви, ви сге прави!" кличе Корен, а остали

се узеше смејати. „Долазите у читаоницу, родом сге Словенац, кажете, да сте Словенац — но протећи ће доста воде, док један пут то и чим најмањим покажете." „Ићи ће то све! Но иретеривати пе смемо, не смемо пренаглити! Камен до камена палата", иримети Боле и зовне крчмарицу, да наручи вечеру. „Да, да, кад би хтео сваки по један камен ноложити!" доскочи конципијенат. „Но није доста само народност", рече господии Антун мало нотише. „Разумем, разумем, — ти би хтео најпре за веру!" „Без вере нестаће и наше народности; —о том сам уверен." „Добро, добро ! Да, теби је вера цел а народност делом средство, а делом — спорт!" „Теби је народност све: — средство, цел и спорт! Вере не требаш", подсмехну се капелан. „Ирестаните, господо, престаните! Отпештгат." „Господин Корен је грозан радикалац", примети судац Болету. „Господине Корене, боље ће бити, да идемо, да играмо!" навали бележник. „За народ, је ли?" запита адјункт лено. „Ја бих вам већ сад радо рекао истину у брк, господо! Но доћи ће и томе време! Стрпите се!" То рече, испи пун бокалић пива, те се диже, па пође са бележником. „Гле их, гле!" повика адјункт за њима; „сад иду за цело, да играју за — народ!" Корен не одговори; задовољио се с презорним погледом, којим премери друштво, пгго се смејало, и оде са Копривцем у дворану. Удешавају четворку. Руда се шета са Милицом по дворани, те Корен одмах виде, да су ангажовани. Храстова госпођа још седи у горњем крају дворане поред акцесистове госпе. И Корен пође тамо. Докторка није била још ангажована, те се одазва његову позиву. Четворку су играли врло неуредно, јер већини грађанских девојака и играча није позната та игра. Ловшев Боштјан уирављао је са четворком, те је заповедао и дерао се из свег грла; а није ли му когод што но вољи извео, ухватио би га за рамеиа, па потиснуо на право место. Сви су иа то навикли, па за то нема приговора „Како вам се свиди наша најновија играчица?" занита докторка свога играча. „Мени?" понови Корен расејано. „Добро! Нријатна је!" „Само то?" примети госпа пребацујући. „По, на и леиа је, кад баш желите, милостива!"