Stražilovo

290

Б Р . 19.

ГоспоЦ ђуши. 1 ) И ја в'јерном рекох Божу, Кад иа војску и он крета: „У случају нужде бих се Твог сјетио аманета!" 7. априла 1880. Господару сердару Раду Пламенцу. Ка' Котарски сердари су Дома твога крајичншги, Господа су и јунади Баш и од њих већи били. Г а в р у. 2 ) Ја сам скоро изгубио Мог Деана, 3 ) моју дику, И од стабла његовога Једну грану 4 ) и младику; А сада ми ти остајеш Са јабуком 5 ) у разгранке, Што ће Данил, ако Бог да, Опет бројит у прваке.

') Госпођи Тауши (Анђелији) Петровића, еупрузи г. Војводе Божа. ' 2 , Г. Гавру М. Вуковићу, члану Великог Суда. а ) Чувеног БојвидЈ- Мнљапа, о И ј П, Гапрона 7 ттобратима Књаза Данила. Премииуо је 10. марта 1886. (В. животонис у броју 13. „Гласа Црногорца" од нрошле године). Кљаз га, од милоште, називље Деаном. 4 ) Тодора, бригадира Васојевићког, млађега сина Војводе Миљана, који умријо н.еколико дана прије оца. ") Мушко дијете Тодорово, јединче.

Но аманет држ'те свети Преко Комског војеводе, Да вас вјерност, љубав к роду, И к мом Трону руководе. 9. априла 1886. Књаз Никола. Господину Бају Гардашевићу. Огњишта је Гардашевог Ј ) Оглашена храброст стара: Колико је с њега пало Само храбрих барјактара! Сви кад би се избројили Од Осмаиа 2 ) до Илије, 3 ) Чета би се направила, Да је такве ниђе није! Јога да јој се дода Гисто, Са три сина, три сокола, И при њима да се здружи • Богдан, Грујо и Никола, Крајина би јака била Са сјеверне наше стране, Довољни би они били, Да је сами мјесец бране!

') Гардашеви ћ и, јако браство у Озринићком илемепу. У Црној Гори кад некога иохвале ради јунаштва рећи ће му: „Валај, као да је Гардашевић!" — Г. Бајо свршио је правпичке науке у Русији а сада је окр. капетан у Васојевићима. -) Чувени четоно1)П у првој половини овога вијека. Он бјеше прави „бич божји" Никпгаћкијех Турака. 3 ) Погинуо на Вучјем Долу с барјаком у рукама. Од Османа до Илије барјак се Озрипићки преносио с оца на сина у Гардашевића браству.

ОЛГА.

ПРИПОВЕТКА И 3 Ж И В О Т А. НАПИГАЛА МИЛЕ1ЈА СИМИЋА.

•алагали су му којешта па меие. Требало је да ме што пре заборави. Па зар су они криви, што нису умели за то да нронађу друга пута и начина? Али бар да се тим задовољили! Већ да га о свему што бол>е увере, рекоше му, да сам све, што сам учинила, чинила из освете. Од куд опет то ? Зар им је њихова савест дошаптавала, да бих ја имала права да се светим ? Али ја им све праштам. Нису они криви ни за то, што су мислили, да се тако ниска дела могу подметати мени. Та опи ме не познају. Али он? Како им је смео, како им је могао поверовати? Од свега, што ми јс па жао учипио, то ме је највећма забо-

лело. Та он ме је бар знао. Нисам ли му се новерила више него брату, више него иком па свету?! Зар је заборавио да сам с њим удружице и мислила? Та ја сам му тако рећи душу своју на длану изнела, и чинило ми се, да ме нико није умео тако разумети као он; па како је могао и помислити, да бих ја учинила оно, што не би било достојно мене? Зар се не сећа, да сам му једном приликом, баш кад је била реч о освети, рекла: »освета је у мојим очима продукт ниске страсти и покварености.« Онда ме је разумео, па зар је већ након неколико месеци требало да му тек доказујем, да тога у мени пије? Је ли све то хотимице смео с ума,