Stražilovo

313

СТРАЖИЛОВО

Б Р . 20.

гледати да иримерима ноткрдим. Позиат је сваком глагол мис.тти, који одговара ст. слов. ммсдитн иотиуно, али цо југозападнлм крајевима нашега народа говори се мишљети: " ) Стаде лншљет Сарајдпја Иујо: Ал' ће лубат* булу удовицу, А.ш ону под црствн ћвкојку (,'та.дох митљет' и разшшг.ват' — (Вуков. јмзчн.) Смемо ли м'и казати, да глагол мииигегги ие ваља, кад се говори по југозападвоме крају? Ја мислнм да не смемо. кад звамо онога силног чиниоца у развитку језнка, који се зове аналогија. Глагол мишљети помешао се међу глаголе греће врсте, као што је .««дјети. трајети. 1'лагол мшиљети дакле добио је облзк по аналогији треће врсте. У Вукову ретнику има реч сједилац н ннкако друкчпје, јер га народсамо тако говори; а та ои реч требала по правнлу да гласи сјеЈЈелац. А сме ли ко казати, да сједилац не ваља. кад зна, да је постала по аиалогијн речи, као што је посилац. Од дуг г.таси компаратив дужи, али но западшш крајевима говорн се од Југ компаративде■ гли. Сме ли но казати, да тај компаратив нева.ва. кад зна, да је постао по аналогијв као и компаратив грубљи. Вокатнв једн. од Милош гласи по. правилу према ет. слов. Милошу, али се говори по неким крајевима и Милоше, које је иостало но аналогији прве врсте првога раздела, као: човече, Јоване, Сгеванв. Бн ли дакле бп.то умесно. дасеу „Горском Вијенцу" венрави сти.ч, који гласи: „ 0 Милоше.' ко ти не завидн ? а Би ли бнло умесно, да се нсправи сшх у народним песмама: „Чујеш мене, крпље од Буднма"; где је краље ностало по аналогији нрве врсте првога раздела? 1>и ли било умеено, да је Вук у „Херцеговачкнм песмама" ■ на стр. 33. стих„Ја ти ви1јох Владиславу сина ' ноправво овако : „Ја ти еиђех Владиславу сива?. Ја мислим, да не би, јер Вук Врчевић је чуо од цевача еиђох, а не виђкх. Вигјох је ностало по ана.тогији ирве врсте, као штр је алетох. Из ових примера зиди се, какав је силан чинилад аналогија у језику, за то мислим, да је и Вук могао оставити оне стихове по Фортнсу онаке, каки су, јер су иоједине речи у њима постале по аналогији као окоипули (ио аналогији II. врсте), или но субјективном схваћању ;нога, који је песму испевао, као: „С њоме греде у двору бјелому!" Други пример да наведем. Може се ка ;атн: дошао сам њему и.ти дошао сам к њему, илн дошао сам дп њега. Које је најбо.ве речено од тога трога У Добро је све троје речено, само зависи. од субјективиога схваћања оиога, који говорн, шта ће употребити или њему, или к њему нли до њега, јер датив и>ему значи Друго иешто, к њему друго нешто, а 40 њега друго негнто. Кад ово ниследгве у:;мемо на око, онда мис.шм.

да и.'ма са свим право г. А. Нпколић, да је „иредлог од немогућан 3 у стнху: ,А висе јој змнје од дојаках". Да лн треба у том стиху пред.тог о или од да стојн, то завнси од субјективнога схваћања. Ово што сам казао, то стојн, али одмах морам прнзнати, да је прнличније, (као што би се и сам Вук изразпо н као што се нзражавао у ованим прнликама) да стоји у том стнху предлог о, дакле: „А висе јој змије о дојаках". Морам признати, да је г. С. Вуловић обрану нсправ-Бенога стиха: , \ висејој змије од дојаках" вр.то оштроумно написао ;<• али по крај свега тога мислнж, да не стоји оио, што тврди, н но томе да. нијв било нотребе, да се епоменути стих исправи. Морам даље прнметити, да у г. С. Ву.товаћа књижици има доста примера, који иду баш у прилог томе, да није требао споменути сгих Вуков исправитн. Осим тога г. С. Вуловнћ мле.ти, да су све оно погрешке, што није по правилима граматичким, која су углављена за књижеван језик српскн. Тако ве.ти на стр. 12. своје књижице; „Неке су се од ових погрешака тако . одомаћиле и учврстиле у нар. говору, да бн их готово мог.ти назватн правилне погрешке и.тн прави.то у грешењу. То су: а.) асс. стоји место 1ое. и обрнуто; и б.) асс. стоји место 1ш4г. и обрнуто. Вук о овом појаву вели: ,. У Цриој Гори и у Бони гешко је друкчпје и чутн да се говорн него тако ; '. Ва навађа примере ове: Ја у Црну стојат' нвћу гору. У кчли&у ноћих Мчдо&ића. У к/лу ја хи.т,ада аВатовах. —г Сузо саме сгсачу на сч :-ла. Кад сам доша' у ско.пе нарох/. Шн.ои ударч о камену станцу. Ја пак не сматрам ове акузативе и локале у овим примерима за погрешне, као што мисли г. Вуловић, него мнс.тим, као што се може један облик заменити другим по ашиогнји, да тако VI овде замењује се примицање мирним бивањем илн бављељем, а бављење нримицањем. Предлозн су били првобнтно адвербија и падеж не; зависи од предлога, него од глагола, за то н видимо, да се један ксти предлог слаже са внше надежа. У нрпмеру: „Ја у Црну стојат' нећу пгру* по своме субјективв м схваћању замењује Црногорац бавл^ење на месту примицањем, а нанротнв у примеру: .,Кад сам доша' у своме народу" замењује онет по своме субјективнои схваћању примнцање бавл&ењем на месту. У Црној се Горн дакле замењује нримпцаке бав.т>е;Бем. а бављење примицањем, и ја мислим, да је погрешно мншљење оних, који мис.те, да су ово логрешке у језику. У језику нема нншта погрешнога. Све што бива у језику, бива но законпма гласокним и по аналогији, а ово замењивање, што смо на послетку спомеиулн, нншта фуго аије него анатогија. Тако мис.тим, да је но-