Stražilovo

312 * СТРАЖ ј разни, и у иеколико врло различити елемеитн, иочели се лолагано слевати, а сиирка, идарсао МедеЛОВО ВИНО • II ИЗВрСНИ бифв ОТВОрИ ДООру В0.1>у. Пл. Руда био је вечерас у шкрипцу. Прву четворку одигра са Болетопо.м ћерком, а и коти.ђон; но вечерас га много више занимала најкрасннја госиа на ;абавн — Елза. Такначио се с другима, а особнто са часннцнма тако, да је н носнанн адјункт прилетио ту промеиу, те јави оуцу ту, како се -из- 1 разио, новост. В А ви? Шта ви? пита судац. ..(), — нрестара, престара је!" „0, ви сте лисад!' 1 засмеја се онај. „II то онај — који је а\;едао грожђе 1 и дода алјункт. „Пиво је изврсно! - ' шчомрмља судац н оде к | бифету. Корен н< мало и заборавие на гној иређашњи јед, I и што више конциписта нацушта Мнлицу, тим се | он више око ње врзе. „Јесте лн се већ стишали?" нигл гаена у игри. | ..Познајеге ли ме отпреУДевојка није одмах одговорпла. „Да будем искрена/ настаии после кратког ћутаља, те упре у њега пог.п д, ..нисам вас нрано познавада. Знам, а и видило се, д.ч се бојите ваљда, Медена и барона?" ириметн она. а осмехну се. „Бојим? Ох, не, иикано ие! Ја се шшога небојим. Него мрзим те људе; мрзим их из снегсрца, н ту плавокосу Немицу и сву ту глпку. Псаините, ја не бих био нп овамо донтао, да. .. Ту му заста страсни говор. Нође брже игратн н заста са играчицом у пола двораие, а ок > аи се врте други и гурају се. „Но — зашто: да... ? Ј прих: ии дело!ка. Конццкнјенту удари крв у лице. Нагао, безобзиран човек, па каже свакоме у лкце, т шта било: иикад не прикрнва своје мржње нлн нрнј; : .телства, иа био то ко му драго. Но сад не маће- речи. Сам себи тајн, да је дошао к Медеау тано .радн Милице. И ето, кад га она пита, колико га гони нешто, да јој се исноведи, толико га оиет сгид. ћутп н потајице тражи њене очн. Девојка иак, каида.инстинктнвно осећа, шта се збива у његовим мислима, па га н не погледа, нити ионови иитање. Кад је довео своју играчицу њеш ј магери,, содила је тамо Елза. „0, господине докторе Корене," [)ече Е.1за врло нријазно и ноказа лепезом аа нразку сто.шцу до себе, ,како је то. да се не дате иикад видати: друга господа долазе к нама, а ви сте ... каво да кажем;.. тако поиосити..." Наемешн се гако пријазно, а уједно кокетно, да

ЛОВО Б Р . 20.

Корен у први мах није знао, шта да одговори. Сео поред- ње, јер други играч одведе Мнлицу, а госиођа се Болетова забавлл са иредстојпиковицом. Сео, те се изговарао, како има миого посла, а мало времена. „Истина лети . .. ваша красна башта,... а зими, милостава, —" „Па доћите па црну каву; нека нам господа долазе." , Ако дозвољавате?" „Ви се вечерас много занимате за ту црнооку лепотицу. — Ха ха, драги докторе, ја имам добро око." Г1ри тим речима сакри од других леиезом своје лице и пола се окрену концииијенту — поверљиво и безбрижно, као каквом старом пријатељу. "Корен мора да погледи у њу, у њено бледо, лепо лпце и бело пуно ра.ме, којим га се скоро дотаоа. Корен није више младић; кад је са Милицом, обуима га увек, па то и сам осећа на своју велику .ево.ву, нека детињска, младалачка бојазан; али према тој жени не. Познаје је већ дуго, и ак'о не оз ближе; о њој се много говори по варонш и свугде, где се ко сети. Све је то утицало, те сваког занима с ипак свако мислп, да је сме и може надзирати. Па тако и'Корен. ПТто се тнче женске лепоте, иије шг он слен. ..Варате се, милостнва; — морам вам бити благодаран на пажњи../ „Та, не тајите. а не будите тако злобни!" кори га Елза. „Злобан ? Никако, већ искрен!" Махну лако према њему лепезом. .,Да је тако, внше би ми поклањали поверења; истина, ви нас сви гамо у вароши гледате мало као нреко рамена; а особито сам ја многоме трн у оку. Није ли истина?" „Милостива!" „И ви нисте бољи! У мени видите Немнцу,... Иемицу; коју мрзе и која мрзи. Потврдите, господине Корене! ;! Госпођа се смешп, а конципијенат уПао у велики шкрипац. Свагде и свакоме бих рекао: „да", може бити и Елзи у другим нриликама. Ал сад му мирише парфим, који се ширио по ваздуху сваким покретом њене лепезе; па пред собом види лепу жену. „Све ми је иознато! И. за то, видите, господине Корене, за то се бојим полазити вашу читаоиицу. Какб би ме гледали?" •„Па били сте већ!" упаде он, весео, да може штогод рећи. „Али онда је било све друклије!. Онда нисам јогн била жена — Меденова." „Па долазио је н ваш госнодин сунруг!"