Stražilovo

Б р . 20.

ОТРАЖИЛОВО

„ Да, да, а сад смо обоје, канда -једно з .бог другог, изгубили право, да вас иосећујежо." Коншгаијепат махну руком. ,.Не, не; доаво.тите, да изговорим. 11]»е, пре сте се још радовали, кад вам је когод дошао на читаоничке забаве,... док вас је било >; ш.е, док још ннсу ишли онамо сви чиновннци; а сад бирате... Па и право је, некако сте стеглн срце!' „Варате се, милостива госпо," рече Корон ватрено; в па дођите,. ступите у наше друштво и уверићете се, да су те предрасуде на вашој страни." Ј' тај мах дође пл. Руда н иоведе Елзу. „Виднћемо!" рече Елза брзо, смешећи се н:а свог суседа. За време 1;отиљона стајао је Корен с другом господом код улазних врата и посматрао игру. Кад су бирале женске, размншљао је. хоће ли доћи Милица по њега, а поред ње сетио се и Елзе. У место уобпчајених ордена од хартије делиле су играчице разнобојне врпце. Корен дуто чека. Ни једна не долази дуго к њему, јер се ни сам није много бринуо за игру. Прва дође Елза. Смеши се, па му придену на прса белу врпцу. „Бела!" примети он, ухватив је руком око ттаса, и не .мислећи, шта је хтео тим да рекне. .Газуме се! Црвену ће вам донети она дрноока. То ваљда и желите?" Кад се окренуо к вратима. дочека га 51илица. И збиља м} - придену црвену врпцу. При том. се мало заруменила, Два пут су обигралн дворану а он не прозбори ни речи. ћутећи одведе је и на место, ћутећи се иоклоеи , па тт оде. 0 КНЕЗУ V А С П Г А В Љ А (Нас! Али ако повељу ту није цар Стефан, већ син ку цар Стефан Грош и то 6б65.==1357., кад ,је ичдикат био X. и кад је цар Урош и записе Дубровачке Г,- привилеђије Коз-орске потврдио — издао „зговорив се са патрија])хом Савом и с мајком својом царицом Јеленом" и т. д. — ако су дакле Хн.ландарци доцније, кад већ нп цара Уроша није било на свету, од повеље Урошеве направили иовел.у цара Степана изменом само имена царева и нроменом мајке у љубу, онда ствар сасвим друкчије стоји, и онда цар, којн је лиетшгу ту унраво издао, назива севастократора Дејана „братом царства" му с тога, птто је жеиа Дсјанова, нотоња калуђертша, царица Ј евдокија, сестра Урошева а кћн цара Степана била, као што се и г. Мијатовнћ на једном месту доми-

У соби, где се етарија госнода картала к пушила, сретпе се с Храстом. „Јестч ли јотп ту, мој мили Катоие ?" нашали се Доктор, „,ја сам кислио, да сте побегли испред замака и сплетака — иолитичких! Ха ха! Друге су вам можда милвје?" .. . Свнтало је, кад се почели разилазнти уморени Меденови гости. Наши позианици стрпаии се опет, као и код доласка, на саоиице. само нема пл. РуДе. Руда горе са часпицима и са ил. Горским нгра макао. „Нријатно "је било !" рече судац умотавају !)И се у бунду. „Да, да, изврсно пиво — и шампањац!" нотврди адјунт;т. Бележник Копрнвац пуца језнком и пали цигару, коју је на поласку узео. Корен сет поред кочијаша и ћути. Обузели га разни, непојмљиви осећаји, и кад би иогледао на белу пољапу, што се светлуца на јутарњем освитку, па се. по њој диже лака, провидна магла, чини му се, као да впди пред собом раскошну слику спахинице: понда му дође на памет Мнлица и н.ене црне очи, њен невини, поверљиви разговор. Нехотице се хвата руком ка прса, да ли је још тамо црвена врпца, па напппа две. II опет му се чинн, као да му звони у уху заводљнви глас: ..Посетите нас!" На коњскнм вратовима звонцају ситни прапорцн; на истоку се румени небо, а са високих топола уз пут дижу се читава јата врапа и прелећу преко беле ПОЉане. (Наст&виће се.) ->■=====ЛАЗАРУ. И. Р У В А Г А д. шак.) шљао. II онда би и г. 6857. и пнднкат X. мот'ао остати. само бт! се морало казати, да пнсар, који је писао ту листипу, није рачунао од створења света до рођења Христова 5508 већ само 5500 годнна, као што су доцкије и наши летописци чиннли и рачунали. Но ако би се тиме хтели задовољити, шта ћемо онда с пове .т )Ом саме царпце Јевдоквје н сина јој Конст.чнтитта од г. 6887.-■■■];-!79., којом они нсту цркву своју „баштинну" богороднчиу у Архиљевнци са свима с( лима п са свом ризннцом — и са свима међама и стшорима тих села »Јдкоже здпнсаишшћ ^хдтопсудтшш ггпе^жлсно iii, цт отћ госнодннд ид сксто ноуикшегд Цд(>д бтефдид'' — поклоннли м. Хнлапдару у Светој гори? Шта ћемо, велим. с том пове.пом, У којој се н.чреком каже, да је села опа Архиље-