Stražilovo

332

СТРАЖИЛОВО

иодвргне боју — није мислио само ка Јанинце већ и на неке друге грађане, на друге гоге и калдрмџије и цинцаре зидаре (јер то су били они Пантини вештаци у Јанини.) И баш због те дволичности или „двојемислија" Пантиног нећу овде ни о деспоту Томи ни о тасту његовом предоблом Симеуну Налеологу да речи трошим. Не би требало, али због Балшића морам коју о десиоту Еомнину, шураку цара Стефана, то јест брату царице Јелене и бугарскога цара Александра, рећи. Јоан а „зовом" Богослов, који је но заповести Бранка Младеиовића у месту „КорћУћ" писао псалтир К1* лт.то 6854. 1С11ДИКТО 3. у време самодршца свију српских и поморских земаља, краља Стефана и сина му краља Уроша, додао је на крају записа: то дито ирт.ш госиодиш. кргш. Отефлш. грд,и» Костоу()|>, грлд|> Кидћгрлдк, грддћ Клшшоу. На неописану жалост моју и оиет назиачени индикат не одговара назначеној години, јер г. 6854. био је индикат XIV. а не III., а баш због тог додатог историјског додатка нужно је, да се тачно зна година, кад је иоменути псалтир, односно занис нисан. Шта нисам радио и како се нисам мучио, да дознам, где је погрешка; најпосле сам преко пријатеља снога запитао г. Миклошића, који је тај запис нрионштио у 8иппе кпј. IV. — но одговор је гласио, да је тако записано он нашао, и да његово није испитивати, да ли индикат одговара или не одговара години. Назначена г. 6854. година је венчања Душанова на царство; но у запису он се назива краљ, те с тога ако је година тачно назначена а само индикат погрешно стављен, писан је поменути запис између 1. септ. 1345 и априла 1346. г. но за што онда не помену писац међу освојеним градовима и славни и после Солуна у тим покрајинама грчким најславнији град Сер, у ком се краљ Стефан на измаку г. 1345. прогласио за цара Грком? Или да није може бити нримио краљ Стефан Еостур, Београд и Каиину оне године, кад је индикат био XIII. (п) на је при записивању оно I (10) испало а остало само г (3) — и онда би се то дого-

дило 6853. т. ј. између 1. септ. 1344. и 1. сеггг. 1345. г. Но то је само нагађање, а сигурно је само то, да је номенуте у запису градове заузео Душан прије него што се зацарио (16. априла 1346. г.). Зацаривши се поставио је цар Стефан намесником својим у арнаутском Биограду, у Канини и Авлону свога шурака Десаота Комиина. С њим и због њега имала је млетачка република посла већ г. 1349. с царем Стефаном и то поради штете нричињене неком Млечанину „т рагШша Ауа1опае (Авлоне) рсг содпаШгп с!огшт нпрега^от (брат жени цара Стефана). 1лз1;те III. 176. Гл. XI. 451. За тога деспота Јоана Асена Комнина пошла је Ана, удовица Јована II. Анђела Комнина, деспота епирскога, који је умрво 1335., и уда кћер своју од ирвога мужа, Томајиду за Симеуна (Синишу) Палеолога. Тај шурак Душанов, деспот у Београду, Канини и Авлону илити деспот Гоманији, није око г. 1356. умрво, као што Хопф пише, јер се и г. 1357. (1лв1те III. 343. 345. 351.) и г. 1359. (Моп. Ка^иата II. 263) као жив спомиње и онај Александар, господар Каниии и Авлоиу, од кога има у Микл. Моп. зегћ. иа стр. 178. нисмо, којим уверава Дубровчане о свом нријатељству. биће син тога деснота Комнина „бугарског норекла", којем су на крштењу дали име стрица му, бугарског цара Александра. Може бити, да је и тај Александар, господин Канини и Авлону, пропао у битци на Марици, а градовима и земљом његовом овлада Балша II. као муж Комненије, сестре Александрове, а кћери поменутог деспота Београдског, Јована Асена Комнина. Балшина кћи и иаследница, госпођа Гуђина (Ки»-та, Ке§та) уда се за Србина Мркшу, сина Теодоре, сестре Драгаша и Константина Дејановића, може бити од првог јој мужа Жарка Мерешића (да није Мркшића?), властелина у Зети, који је Мркша био братучед Јелени, кћери Константина Жеглиговца а царици Манојла Палеолога, цара Цариградског за разрешење од сродства између Гуђине, кћери Балше II. и Мркше, сина Теодоре, друге жене брата тога Валше, ђурђа Балшића. (Наставиће се.)

УСНОМЕНА НА Н0К0ЈН0Г НРИЈАТЕЈБА.

ОД МИШЕ ДИМИТГИЈЕВИЋА.

VIII. ^ оста је и у приватном и у своме јавжном, званичном животу нанредовао. Код њега није било застоја. Свака година у животу била је један корак напред. Год. 1870. с нролећа упразни се у иовосадском мађистрату једно сенаторско месго. На

то место буде изабран Коста ТрифковиК Избором овим променио је сада струку свога званичног дедовања. Као велики бележник био је политични, административни чиновник; као изабрани сенатор нак преместио се варошком суду, где је — може се слободно рећи највреднији, највештији и најсавеснији судија