Stražilovo

Б р . 23.

355

»Дакле ме нисте разумели,« започех ја најпосле. »Е па добро, нек буде и такГо, молада пам је тако суђено,« а сав свој понос и душевну снагу прикупих, да изгледам што мирнија. А шта ме је тај мир стао, знам само ја. Погледам на Павла. Видила сам на њему, да је од мене нешто очекивао. Без сумње је хтео, да се нред њим покајем за свој пређашњи поступак, и надао се, да ћу га молити, да ми не замери. Али ја о свему томе не споменух ништа. Он је још неко време седио, па онда се диже и пружи ми руку. »Ја сад морам ићи. Збогом, Олга!« Глас му је дрхтао. »Јелте, нас се двоје иикад више нећемо овако видити?« изустим ја, а он ми не рече ништа, већ само тужно задрма главом. Око мене се све поче окретати. У крајњем очајању цикнем, он ми притрчи, рашири руке, ја му иадием на груди, и — наша се уста дотакоше. »Иа сад идите«, рекох, пошто сам опет почела мислити. »Зар да идем, сад?« завапи он. Станем се отимати од њега. »Па кад тако мора бити.« »Да, збиља, мора.« Још ме једном стиште на груди, још једпо збогом, и он оде. А ја? Ја сам мучила две муке. Требало ми је савладати сав терет а при том владати се тако, да нико не опази, шта је било између нас, јер ја сам се, као што знага, морала с њиме виђати, а што је било још најгоре, одмах смо се сутра морали састати. Наумила сам, да се и пред њим покажем што јача, уздала сам се у своју снагу. Та ја сам се у јадима прилично извежбала! Само сам молила бога, да се бар први пут видимо без сведока. И та ми се жеља испунила. Сутра дан замоли ме Ружићка, да јој донесем нешто из библиотеке. Нисам била тамо тга неколико тренутака, кад Павле уђе Осетила сам, да ми колена почеше клецати. Једва дођох до столице. Њему мора да је било жао, кад ме је такву видио, јер ми приђе па пружив ми обе руке рече: »Олга, будите јаки, као увек.« Из мог ока кану крупна суза, и то је био сав мој одговор. Од тога дана водили смо бригу обоје, да се што ређе виђамо, а разговарали смо се само онда, кзд је баш морало бити. Али тако није остало, јер смо се ми љубили.

Не могу ти сад много о том говорити, доста да смо се поново, мало по мало зближавали, док није опет наишло доба, у којем смо обоје били срећни. У току тог времена дознала сам од њега, да га његови с тога светују и гоне, да се ожени девојком. коју су му они наменули, што је иста била »добра партија«. Видила сам по њему, како му је било тешко, кад год је о томе говорио, јер ми је много што-шта прећутао, што сам ја које већ онда знала, а које касније дочула: његови су били у малој новчаној неприлици, а изгледало им је сасвим природио, да их син и брат колико толико исиомогне, а мислили су, да ће се он моћи задовољити са њиховом девојком као и они. Имали су можда на уму да се данас више такових бракова склопи него друкчијих, па што не би и он на тај начин био срећан. Кад смо једном, разговарајући о нашој будућности, дошли на ту тему, па му ја рекох, да мени никад неће бити криво, ако он усхте помагати родитеље своје или брата, одговорио ми је, да тај случај иикад неће наићи, јер се никад није ни де.сио, а ја сам већ онда била уверена, да их је он све помагао, а особито брата. Да тога није било, он би, како је штедљив, од своје заслуге морао био саставити леп капитал. То ја, као и сви, што су живили у његовој близини, знамо најбоље, јер знамо и шта је заслуживао и шта је трошио. Да би те и о овом колико толико уверила, нриповедићу ти само један случај. Једном уђем у библиотеку па затекнем Павла, где пише неко писмо. Седио је за оним столом, где је обично седио Ружић. Кад сам ја почела читати, махну он писмо, диже се и седе крај мене. Реч но реч, па се нас двоје тако заговорисмо, да је он на своје писмо и заборавио. Тако нас је нашао и Ружић, који је дошао на по часа после мене. Видећи, да смо се ми задубили у занимљив разговор, махне нас и упути се свом столу, па којем је лежало Павлово започето писмо. Мислећи, да је ту ко што написао за њега, поче гласно читати од ирилике овако : „ Драги брате ! Шаљем ти за овај мах само сто форината, јер за сад више не могу —" »А, та ово ти, Павле, пишеш Марку,« ноче се Ружић извињавати, »а ја мишљах, то се тиче мене.« Али међу тим је Павле већ скочио и своје започето иисмо стрнао у џен. На њему се видило, да га је тај случај ужасно љутио, али