Stražilovo

378

СТРАЖИЛОВО

Б р. 24.

тог корена имамо у старом словенском језику и: п(>|| н1ллл1н11т6 и пршемдднште, иринмлшпс и мјиисмлишс, прмнмлтелкнт. и нршсмлгелми,, н|)ншлител1>11т. и пршемнтелћит., прннмт. и пршспт,, нршпп.пнкт. и н|>нн:м1. ннкт., НрИНМћПШјЛ и н(1шсм1.нн||л, н|.ннм1.нну1,стио и нрнгемћннУћство, нрннмћнт. и прнгемћнт,, прннмћцћ и нри№Мћ1|ћ. Осим свега овога још имамо да споменемо глагол имати, који. има ио петој врсти другога раздела садашње време увек ге м л ш, а никад н м л к. Кад све ово саберемо, онда видимо, да од глагола |д т н и имати гласи корен јћм и јем. Кад у најчистијим ст. словенским споменицима и у српско-слопенским долазе корени јвм и јем, онда без сваке сумње не можемо мислити, да су облици у Глаголити Клочеву. Асеманову јеванђелију, Марином јеванђелију, као: прнемт.ше, вћ<емн, емг.ше порушени или кхгсћеп81аУ18сћ. Да су то чисти стари словенски облици, мислим, да нема сумње. А ако су то чисти стари словенски облици, онда и без сваке сумње мора бити чиста српска реч и јелшц, а никако гпг шм1егп НаШе к1гсћеп81аУ18сћ. Кад би се могло доказати, да су облици у Глаголити Клочеву, Асеманову јеванђелију и т. д. смх Н1 н, в ћ 7 У е м н, II |> н е м т. ш е русизми, онда наравно и српско јемац било би у пола руска реч. Али то не мисли ни сам г. Јагић, колико ја знам и колико су ми његова дела позната, што их је писао у Агсћн'-у, за то и не могу да се довијем, за што је г. Јагићу јемац у пола руска реч. Миклошић каже за овај случај у Уегд1е1сћепс1е \УогЉШип§81ећге Дег 81аУ18сћеп 8ргасћеп, 1876. стр. 104.: ћ капп аибГаНеп ос1ег ш е ићег^ећеп: ВЂЗМИ иис1 вЂземи. У својој Уег§1е1сћеп<1е ћаи(:1ећге с1ег 81аУ18сћеп Зргасћеп, која је доцпије 1879. г. изашла, говори опет друкчије на стр. 25. На овој страни навађа сће ћ ипс! е епЉаћепЛеп Гогтеп и вели, да је јћм аиа јем постало. Али мени се чини, да је најбоље оно, где се прономен и испоређује са кореном им. Као што се прономен и састоји из јб тако и корен им састоји се из јћм. Мени се дакле чини, да је јем ио закону аоимилације постало од јкм. Као год што ;ј1>го пе мозке тако гласити, Него но закону асимилације мора гласити јего, тако исто и корен јкм мора гласити по закону асимилације -.\\п>у\Лу1/С историјско-гео: 0 д и. р 2. а) „Наветник" и „наветништво"; б) „роћогшк"; в) „тимени". Но иа то не спада у рубрику за историјскогеографско иверје! То су пусте речи, а шта значе те речи и да ли се могу и у српском језику употребити те речи, то ће казати и иресудити људи од

јем или им, кад од њега имамо реч. Узели ми сад тумачење овако или онако, доста је, да поред корена ј/>м -пм постоји и јем у старом словенском језику. А кад постоји јбм и јем, онда је јасно, да у српском језику од ј/ш мора гласити јамац, а од јем мора гласити јемац, дакле да је правилна и чиСТО српска реч и јамац и јемац. Кад ово знамо, онда не смемо ни часа посумњати, да је Вук у своме речнику добро прибележио реч јемац Дег Вигде, зрошог, чувши је из народних уста. Тако је исто добро прибележио Вук у своме речнику ове речи, које је чуо у Дубровнику, као: јемање (1аа Еевеп, јематва сНе ћезе, јемати н. пр. грожђе 1е8еп, јемач= берач, јемачица - = берачица, јемачки н. пр. кош (берачки). Тако је добро прибележио Вук у свом речнику и јемчити 1.) /иг Виг§всћаИ аи(1ог(1егп н. пр. сељаке једнога за другога 2.) Кад хоће што да се шије, па се најпре ујемчи (т. ј. концем раздалеко прихвати). Па све су ове речи прибележене у Вукову речнику и овако: јамац, јамање, јаматва, јамати, јамчити. Кад се ово испореди, како је Вук чуо ове речи, да се говоре у народу овако и онако, са старим словенским коренима јбм и јем и са старим словенским речима нрннмћннкт, И пршемћннкт., НЛНМћННКТ. и млнјмкннкт , и другима, које смо мало час споменули, онда нема сумње, да је и јемац као и јамац чист, српски облик и да јемац никако није ииг апЛегп На11'1е кјгсћепзћсујасћ. За већу потврду, да је јемац чист, српски облик, споменућу још и стихове из народне једне песме, коју је Вук са поља Косова добио, где је најмање могао утицати руски језик на српски. Та је песма „Мајстор Манојло" из треће књиге Вукове: Изгуби се пашина јабука У Будиму граду бијеломе. Пушта паша лакога телала, Телал виче но Будиму граду, Да се један за другога јемчи; За којега јемац не изиде, Хоће њега лаша погубити. Све се један за другога јемчи, Све богати те за богатога, Сиромаси један за другога. За једнога јемаи, не изиде, За јунака мајстора Манојла. Е>Ј\У\Ј\ГЈ\Ј рафско иверје. в а р ц а. тога заната, а наиме наши речословци, наши филолози и браничи, што „језикомудро лова ловећи и на стражи стражећи стоје на бранику језика нам народног", и ако се већ мора и из тих речи истесати ивер, то ивер тај иде у „филологичко иверје" и по томе у „У^епас" хрватски а не у српско „Стражи-