Stražilovo

СТРАЖМОВО

ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ,

БРОЈ 25.

У НОВОМ САДУ 18. ЈУНИЈА 1887.

ГОД, III.

НА СТРАНПУТИЦИ.

ПРИПОВЕТКА ИЗ СРИСКОГ НАРОДНОГ ЖИВОТА. НАПИСАО МИЛУТИН ЈАКШИЋ. (Наетавак.)

II. |ива магла обмотала село, иа овлажила и ) омекшала све. Срце чисто застрепи као онај "жути увели листак, што пада иод теретом капље росине и нечујно затрепери у зраку, пуном сићушних капљица. Селом овладала чама, док је за час јутром или вечером не прекине мелодични глас звона. Па онда опет мир. Ал није свугде мир. Душу тутора Леонтије ча-Крстина обузело је силно неспокојство. Докле ће се отегнути тај процес око винограда ? Не држи га место. не може мирно да спава, није му сладак залогај, што га поједе,.и гутљај, што га попије. И седина га обузела, а корак до гроба можда није више тако велик, Стар човек, па зар у злу да проведе своју старост, зар грех да му иза гроба притисне душу, као што ће црна земља тело? „Боже, Боже," помислио би старац више пута у цркви, „ослободи ме ти овог терета." А још кад млади поп Милош стане на сред цркве, па почне придиковати, њега свег мрави подиђу. У цркви, где му је души тако пријатно, као старачкој му машти у рајском насељу, које себи тако живо преставља, — у тој истој цркви гроза га хвата. Не због цркве, не ни због поп-Милоша, који му душу тако свесрдно к Богу узноси, већ због оног страшног места у његовим проноведима, којим пружа прст на ону живу рану у његову срцу. Говори им често о старој српској, Косовској, неслози, од које Србина ни лекарије петстолетног чемера и горчине нису излечиле-. Он опомиње људе, да се чувају од порока, опомиње их тако благо, он проклиње грех, нроклиње га тако страшно. Људи и нехотице ногледају на узвишени сто туторов, а поглед туторов тоне у онај хладни мрамор.

Чича Леонтија је већ много пута у таквој прилици опростио своме брату све увреде, али никако не може да му се приближи. Задржава га неки стид и јогунство и крутосг. После опет отме маха стара мрзкња и расте и диже се све више. Тако се свалио на његове груди сињи терет, па не може да дише. „Иди," вели, „Младене, к томе Карлу, однеси му и новаца, па му кажи, нек похити, нек и подмити, шта ли ће радити. Живот ми је горак са тог процеса." Младен на то само зловољно скиде половни дороц, навуче јанкел, узе бољи шешир и новце па оде. • Баба Мила врти главом и шапуће: „Боже, Боже, шта ће изићи из тога! Аратос ти винограда и свега! Никад мира ..." Она јадница остарила, па јој се многе успомене избрисале из књиге сећања. Заборавила је, да је она замесила квасац том процесу. Она се само сећа, да већ толико година говори: „Окани га се, Бог га убио!" Младен иде улицом, а нред очима му слика тог несносног пробисвета Карла Брежовског. Дође до једне кућице, са које је креч и леп готово са свим поотпадао. Ветар раздувао оно мало трске на крову. па је местимице и сувише трске, местимице јапи мрачна празнина на тавану. Кад прође човек поред такве куће, помисли, да је пуста, или ако види, да су прозорчићи улепљени артијом, претрнани крпом или застрти завесом, сажаљује сиротињу, која у тој пустоши мора да тражи какво такво уточиште од сурова времена. Младен уђе кроз капију, од које се свако крило извриуло на своју страиу, нређе преко корова штира