Stražilovo

386

СТРАЖИЛОВО

и кукуте, који су набујали летос до пред сам праг кућни у плодној банатској дрници у лудо. Закуца на собња врата, а из собе одјекну промукло: „Слободно!" Он отвори врата и уђе, па назва Бога. Кад је Младен ступио у собу, скочи Еарло са столице, скиде шешир (јер обично под шеширом седи у соби), и приђе свому госту, да се с њим РУкуЈе. „Седи, Младене, седи, ево на ову столицу." „Хвала, сед'те ви само; наћи ће се и за мене места." „На, седи ти на моју столицу, а ја ћу за себе већ наћи где ћу. Дед Марија, донеси т кујне столицу." Женска, што је шила крај прозора, устаде нагло и донесе из кујне столицу па седе опет за рад. Младен пође посматрати собу и лица и ствари У њој. Мрачна, неокречена собица дошла још у толико мрачнија, што се по ваздуху колута дим од духана. С једне и друге стране стоје два стара политирана кревета, с којих је углађена кора местимице ноотпадала, а нокривени су финим, но врло повешталим чаршавима. На средини је једноставан сто а око њега три четир сламом исплетене столице. У једном ћошку црни се некакав незграпан орман. На зидовима је на место слика доста новећих пукотипа, само се над једним креветом види цриа сличица аранске матере божије. Са домаћином седио је и картао се некакав пропали сеоски трговчић Емил Вркић. И по спољашности и но лицу је за чудо иалик на свога домаћина, само је он плав, а онај црн, и његове очи издају много више простоте и лакомислености, него Карлове. Од наследства очина остао му је само још један кожом ностављен зимски капут и отмено име: Емил. Ово последње наследство управо му је материнство, јер његова мама била је у своје младо доба врло „нобл дама", читала је немачке романе, па јој је „отмјеност" прешла у другу природу. Српски није радо говорила, а врло јој је ласкало, ако би јој когод у разговору уз нростачко презиме Бркић додао и онај красни, милозцучни придевак „фон". Име Емил миловала је осим због његове отмености још и за то, што је у својој младости проводила несретну љубав са једним врло лепим лајтнантом, који се баш звао Емил, и само је судбина била крива, гато од тога „бити имајућег" брака не би нигата, него нлеменита и осетљива дама мораде поћи за неотесаницу и простака Марка Бркића. Марко је, до дугае, био поштен и вредан трговац, али је тако био под панучом, да му се ни врхичак оног великог носа није видио из те неиријатне низине. Кад су нро-

пали у варогаи, морали су — и без чије нресуде у изгнанство. А има ли згоднијег места за тај носао, него што је Сумраковац! То каљаво и запуштено место било је за отмену даму много страшније, него сама Сибирија, у којој „од зиме отпадају носови као нечурке." И Сумраковац је излечио даму од њених лудих фантазија. А знате, гата ју је у Сумраковцу уираво и.злечило ? Смрт. Умрла је она, али њена васнитна начела остала су оваплоћена у њену сину. У њему, у Емилу, живи она и после гроба. Емил је но смрти својих родитеља, тако рећи, на врат на нос утукао оно мало мрвица, што је остало од негдањег великог богатства у сеоском дућанчићу у виду лула, бичева, катрана, смокава и букварева, па је за тим почео проводити слободан живот. Бивао је тшсарем, егзекутором, посредпиком у разним куповинама и т. д. Беше то она иста каријера, којом је корачао и Карло, само је Карло мајстор, а Емил његов гаегрт. За столом је даље и један Мађар ниска чела, широких јабучица, јаких бркова и косе јако намазане и уредно очешљане. Погледао би час доле, час опет на карташе, како жудно грабе један од другог крајцаре: сиротиња од сиротиње. Тада би му се показао на лицу израз сажаљења, као да би хтео рећи : „Сироти!" Ионда би опет снустио очи, уздахиуо би и повукао би се са свим у себе. То је аностол Назарена у суседном мађарском селу, одмах до Сумраковца. На послетку паде поглед Младенов и на ону женску, што шије крај прозора. То је млађа сестра Карлова, којој је скоро умрг.о муж, на је дошла своме брату, да код њега нађе уточигата. Она се задала у гаав па се и не осврће на друштво. Само новог госта погледа два три пут крадом. „Како, Младене, како? ЈПта ради браца Леонтија?" започе Карло разговор бацивши карте иа страну. „Баш се радујем, што си догаао." „Догаао сам," вели Младеп, „послао ме баба, да се разговарам с вама о оној нагаој ствари. Пеби л' се с тим послом могло мало пожурити? ..." •„Ниигга, нигата, имамо каде, разговараћемо. . ." као мислио је, кад ови оду. „Разговараћемо се, да богме. Ићи ће то; мора ићи." Емил Бркић устаде лено и једва се довуче до врата, јер га карте задржавају. Страстан је картага, и кад нема новаца, —■ а то се врло често догађало, — карта се на палидрвца, ако нађе кога, да хоће. Кад је видио, да домаћин нема вигае воље на картање, оде тражити друго какво другатвб, где ће утући јога ових неколико досадиих часова до вечера, а у вече ће . . . Та, једва га чека.