Stražilovo

В р . 29.

СТРАЖИЛОВО

451

Намигну Милица баби и нагло отрча у своју собу. Срце јој куца, да га скоро чује. Обузело је неко сдатко весеље. Иа ипак није та радост непомућена. Узе корети најпре сама себе, пре но што је писмо отворшга, као да ипак иије можда право, што ради тако потајио а није се ни матери исповедила. „Е, шта?" мисли у својој невипости. „Шта има ту рђаво?" Па ипак јој је све теже око срца. „Ако мати сазна? А особито отац ? Што ми пише? Без тога не би нико сазнао!" Само писмо је такво, као и друга писма у истим случајевима. Још нико није доказивао, да се прва љубавна писма одликују каквом особитом духовитошћу, па ма их писали и духовити људи. Милици се ипак силно свиђ^до. Прочитала га је три пут, четир пута, напослетку га знала на изуст. И опетнаиђе отпор, и савест јој поново иоче пребацивати, да такав поступак није праведан, и да мора забранити Корену дописивање. А ипак је тако лепо примати и читати писма — Андријина! Већ се са свим смркло, кад је ушла у материну собу. У соби је мрак, јер Болетовица воли седити у мраку, па да се разговара са Милицом, или са својим мужем, кад би овај доспео. „Где си се забавила вечерас?" пита је мати, па је љупко глади притом по глави. „Је ли ти врућина?" Зажарене образе њене није могла видити, али рука јој осећа јару из кћериних образа. Ова је загрли, удари у јецање, а наслонила главу на материне груди. „Милице, шта ти је?" викну госпа уплашено, и хтеде се дићи са столице. „0, ништа, ништа, седи само, мама!" А сузе јој теку непрестано. „Шта се догодило, за име божије?" пита јемати. Прекидајући и сакривајући своје зажарено лице на материне груди, поче се Милица исповедати. Приповеда јој о оном догађају са конципистом и потом о догађајима с Кореном све до данашњег писма. И можемо рећи, да сва њена изјава није изазвала код матере особите радости. Навикла мати, да гледа своју кћер још као на дете, па није ни слутила, да би јој могао когод говорити већ о љубави. А кад је сад погледа, могла је рећи, да то иије већ дете, и да је пре дорасла, но што је она и приметила. Прва мисао госпође Болетовице била је, да ћерку оштро покара. Но одуста од тога. „Где ти је писмо?" „Ево га." Извуче писмо из џепа и даде га матери. Ова га метне на сто, узе кћерину главу међу длапове иа рече озбиљио:

„Добро је, те си ми све рекла. Ти сијошмлада, премлада, да би могла све знати и ваљано расуђивати. Но иштем од тебе, да се у ме уздаш и да ме слушаш, као што си и до сад. Обреци ми, да нећеш примити више ниједно Кореново нисмо!" Девојка се на глас заплака. „Помисли, шта је Корен! Писар, друго ништа; несвршен ђак, примљен код Храста за писара ! Шта хоће, дакле, тај човек с тобом?" „Па ипак ће бити једаред нешта — то, што је и др. Храст!" „Никада. Сувише је лакомислен; тај неће иоложити ни једног испита!" „А ја га љубим!" рече Милица својеглаво. „Обећај, да пећеш примати његових писама; а ја ћу му ово вратити!" „Ох, не, не, никада не! Ја не ћу да га вређам," рече девојка и устаде одлучно. „А шта отац? Ако кажем оцу?" То је победило. Не толико страх пред оцем, колико бојазан, да ће га ражалостити, принуди девојку, те обећа матери. Матер љуби свом детинском љубављу; али на оца гледа увек, као на неко више биће. А и Болетовица зна, да би се Болета силно коснуло, кад би за то сазнао. Хоће, дакле, да све сама изравна. То је било тешко вече по Милицу. Вратила се у своју собу, пала у наслоЊачу и лила прве горке сузе своје младе љубави. „Шта ће рећи Андрија? А јагаљубим нада све! Но говорићу с њим, на сваки начин, све мора сазнати". За вечером био је поседник удубљен у мисли о избору, цео га дан посећивали Меденовци, — те није ни приметио озбиљности своје жене и црвених и уплаканих очију своје кћери. После вечере дигао се одмах и отишао, да легне; а мати и кћи остале саме. Ту ирилику употреби Милица, и измоли у матере, да ие врати Корену писмо без сваке примедбе, већ да нанише неколико речи, под материним надзором. Болетовица се сажали на своју ћерку; а можда су утицале на њу и успомене из некадање младости, те напослетку пристане. То оставе за други дан. Али и не слуте, шта ће им тај дан донети. Сутра дан пре подне притисла љетња омара широку долину, а по њој се разлеже шкрипа тестера у Болетовој радионици. Боле седи у својој писарни и расноређује са својим главним надзорником носао за другу недељу. Добра трговина са дрвима, па тре-