Stražilovo

Б р . 31.

СТРАЖИЛОВО

493

т. ј. Бугарин и по оцу краљу »БлЂклшнну , који по сведоџби Василија Петровича, митрополита црногорскога, скендеријскога и приморскога пбмлћ отт, ид||је Еолглрскје" и по матери Јевросими (Јелени), сестри деспота Момчила, који је такођер био родом Бугарин — „ега1; ешт МотНгИиа депеге Шоевт ", пише сувремени Јован Кантакузин". (II. 403.). Иа и Љутица Богдан био је Бугарин и бугарскога рода, а кад је он био тога рода, то је и брат његов десаот Оливер морао бити истога рода, и колена. Па знаш ли, Србине брате и српски сине, кога је рода и народа био и онај протосеваст а после ћесар и напокон монах Харитон, та онај твој крилати јунак Реља Крилатица? Сети се само пирга Рељиног и места или манастира бугарскога, у ком је његов гроб,

па ћеш се одмах досетити и јаду свом, јаду изненада ? Боли ли те глава, Србине? И јеси ли већ сит тих твојих краљевића, и деспота и ћесара и војвода рода бугарскога, као што си се само због тога, што сам ти казао, да је старац Јеврем, трећи српски патријарх, био родом од трновских страна, и где се постригао и постио и где је пустиљички и безмолвни живот проводио он, заситио оних старих и стародревних нустиножитеља и њихових легендиста и овога најновијега писца „легенада", рода бугарскога! Огрчио си ме, или, да ме не би покрај све формалне коректности зло разумео, огорчио си ме, огорчио сам те, брате Србине и српски сине — и сад

смо квит!

(Наставиће се.)

ЦРНИ ПЕРА, НАРОДНИ ГУСЛАР У БОСНИ. (Наставак.)

^ад уђете у Босанску кућу (особито срн~ ску) морате опазити гусле. Ојећам се добро из Имљана, кад дођосмо ја и поп Гавро из Травника у једну мало сиромашнију кућу, заискаће поп гусле, а старјешина му рече, да их нема. Ноп се наљути, па ће му: »Овдје не ћу да ноћим. Ово није српска кућа.« И ноп пође, да ће даље. Једва сам га умирио, а старјешину на мах оправим у комшилук по гусле. Сјутра дан пошаљем томе старјешини своје гусле на ноклон. — Осим те куће свака је друга имала своје гусле. Колико сам ја опазио, буде вам у свакој кући по један макар, ако не више, нјевача. А што је најљепше: дјеца из те куће, гдје се зачују гусле и пјесма, на мах морају бити тамо, да и они то чују, па вам се гнћућуре гдјегод у куг, па шуте, као да ни жива нијесу. Тако се деси, да ће већ и дијете од 10 или 12 година узети у своје руке гусле и запјевати по њеколико редака из које јуначке пјесме. Дакле пјесма иде од уста до уста и с оца на сина, са старијих на млађе. Перо се родио године 1840. пред Петров дан у уторак. Њихова је задруга била од 27 чељади. Од тих свих било је шеколико пјевача, ама се не могу похвалити. Дакле они не могоше утицати толико на малога Перу, већ но свој нрилици ово ће најприје бити узроком: У његове матере био отац жив из истог села, Симо Драгићевић (| 1857.). Његова пје-

сма и старе гусле шириле се далеко по свијету. За оно вријеме име Симе Драгићевића одјекивало је као славно име народног пјевача. У Перина оца сестре (тетак) био човјек именом Петар Голубовић из Бабина села (код Обораца), такођер на гласу са својих пародних јуначких пјесама (| 1862.). И трећи је, опет њима некакав рођак, Марко Туфегџић из Обораца (| 1872.), тако славан пјевач, да је дошао на ону висину, до које се узнијеше и онај први и они други. Кућа Даке Глигорића подобро је стајала, а за госта и пријатеља увијек отворена. А гдје се сакупи подоста свијета, ту, знате, треба и забаве. Па чим се весели наш народ у Босни? Гуслама и пјесмом ! Тако је у Даке било. Мало које вече, да није когод од она три пјевача у Даке био. Перо ми причао, да га је то на мах занијело, те већ у десетој години почне и он иомало пјевати уз гусле. Отац му за то знао, на кад је један пут Петар Голубовић к њима дошао, рећи ће Дако: »Валахи и мој Перо иропјевао!« — »Да видимо, да видимо!« рече Голубовић. — Перо није био стидљив, па прекрсти ноге, на њих гусле и запјева уз њих ситним гласом. Петар му Голубовић кроз сузе рекао, да ће бити гласовитим пјевачем. Тако је и било. У једанаестој години постао је чувеним на далеко. Сад ме чујте, од куда му толике пјесме, од кога их је чуо и гдје?