Stražilovo

Б р . 31.

СТРАЖИЛОВО

485

од очајања укочено у зид па се колеба, и труди, да савлада сам себе. Али не могаше одолети, мораде отићи. XI. Прошло два три дана, а дете треба крстити. „Треба дете крстити", вели чича ЈГеонтије једног јутра својој баби и снаси, која је још лежала у кревету. „Ето, спрем'те што треба, па нек се данас крсти." Баба Мила ћути, а Даница страшљиво погледа на свога свекра. „Треба јавити кума-Аркадији, нек пошље које дете. Могла би ти, Мило, отићи." „Могу." А Даница бризну у плач, а и баба-Мили се наводнише очи. „Што плачеш, снахо моја?" запита старац с разрогаченим очима. Даница покрила лице рукама, па једнако плаче, а ништа не говори. „Што плачеш, дете, кажи ми?" И он јој скиде руку с лица. „Младен..." промуца Даница, а шгач јој загуши реч у грлу. „Шта је, шта Младен? пита старац сав блед. „ Шта, несретник један ..." А Даница плаче у сав глас. „Та, кажи ми, шта је? Немој плакати као мало дете. Шта Младен?" „ ... Не да ... да се крсти." „Шта, не да, да се крсти? Зар се усудио то рећи, несретник један? Доведите ми га, да му судим ... Не, нек ми не изилази на очи, поганик.. . Нек је проклет, нек је проклет! ..." Даница се заценила од плача, а баба Мила дошла, па је љуби и теши је: „Ти си", вели јој „мој син... Несретнице мене, шта дочеках! Што ћу сиња кукавица?" „Немојте плакати", вели чича Леонтија љутито. „Дете ће се данас крстити. Иди, Мило, по кума." „Ал ја му не смем казати, јер ми је претио ..." „Не бој се", рече старац, а глас му од гнева тако потмуо, да се једва чуо. Баба Мила је отишла по кума, а чича Леонтија сео, да дуго о нечему размишља... „Доћи ће кум, кад се оправи", рекла баба Мила, кад се вратила из села. „Ход' овамо, Мило, да преселимо своје ствари у малу кућу, па нек нам више прага не прескорачи, јер тешко њему! И ти ћеш се, Данице, к нама преселити заједно са дететом." Тако се отпоче сеоба. Најглавиије ствари, па и

породиљин кревет пренесоше у малу кућу, а породиља пређе, ослањајући се на своју свекрву, лагацко преко дворишта. Дође и бака и кум. И дете се крсти. Кад донели дете из цркве, спаде чича Леонтији један део терета са ојађеног срца. Седе за сто, а ћути непрестано. Тешке мисли врзу му се по глави. Црња црњој места уступа. Велики болови притисли његово рањено родитељско срце. „Шта да радим с њим?" мисли у себи. „Шта да радим с отпадником? Да га истерам из куће? Ил да га вежем, па да га никуда не пустим? Али где ми је та снага?" И он и нехотице погледа на своје коштуњаве сухе руке. „Да га прокунем, и клетва ће га сатрти и умирити ? Ал што ће клетва ? Зар би то било, да на нама већ не почива каква клетва ? .. ." Старац се још већма задуби у мисли и узе напрезати памтеље, да се сети, је ли његов који предак проклео своје семе, јер бијаше уверен, да га је стигло проклетство. Тако старац мисли, а на своју се бабу и снаху и не осврће. Даница лежи у кревету и непрестано тихо плаче. А баба Мила седи на банку и све једнако сузи. Чешће би прешла кревету, да шапне снаси по коју реч, па би се опет вратила на банак, да сузама олакшава тешки бол. Иодуже су тако ћутећки седели. Кад се ноћ већ у велико спустила, полегаше, ал ником од њих не спусти се сан на трепавице. У неко доба залупише се нагло на дворишту врата. Младен дошао са скупштине. Ушао је прво у стају, па припалио жижак и упутио се у своју собу. У целој великој кући не нађе никог живог. Стаде у кухињи и поче се домишљати. Понда баци жижак на земљу, стиште се обема рукама за главу, а страва га нека спопаде. Жижак се на земљи угаси. А он је очајан стојао у кухини. Изађе на поље. По небу се витлају облаци, а месец се час помаља, час залази за облак, па онако крадом осветљава мрачне предмете. Овладала ноћна тишина, само се чује одјек последњег сахата, који је боктер одухао. Младен стао у дворишту непомично, док се нечему не досети. Упути се малој кући и покуша, да ли су отворена врата. „Данице, Данице," одјекиваше његов глас страшљиво у ноћној тишини. Врата се отворише. На њима се показа чича Ле-