Stražilovo

Б Р . 32.

СТРАЖИЛОВО

505

Када ми се пудар с прутом приближив'о. Ад то ј' било давно. Четрдесет лета грбачу ми тиште, Нисам више 'нако лагаи ни окретан. К'о у оно време, кад сам деран био. ' Сад да скочим доле — можда бих врат скр'о Или би ме снашла друга каква беда. Тако је кув'о гомилу мисли У својој бистрој, промућурној Куин Тај мудри човек, што 'но је до сад Четрдесет пута дочекао веће Догађај важни — конњу кромпира. 11' онда ће онет смишљено ре1>и: Друго ми што год ваља пропаћи, Јер иначе овде иреноћити морам, Што ми не би било особито мило. Проницавим оком заглед'о се некуд Па дубоке мисли стаде да премишља. Тако исто гледа дугонога рода, Када украј бара и носред мочара Вреба жабе, змије и друге гмизавце Којима је рада почастити славно Своје тиће мале тамо на димњаку, Што чекају жељно залогаја масна. На један пут кликну: „Ха, сад пронађох!" II суморно чело радошћу му сину, Као што сине на прилику земља, Кад сунце здере поњаву с неба, Што 'но је чине мутни облаци Исто тако сине и ватра у кујњи Кад господско куче срдобоља снађе И страшљивим гласом госпођа повиче, Забринута због те несреће ужасне, Да слушкиња дође из чељадске собе: Чујеш, море Пана, устани брже, Упали свећу па угреј цигљу, Ал само брзо — јер је опасно.

А дремљива Пана на то се диже Па се одбатрга гунђајућ' у кујњу, Напипа онило и кремен и труди Те укреше ватре и припали жижак, Жишком омут сламе а омутом дрва, Да угреје брзо цигљу за псетанце, Да не мучи наступ трбушчић му фини, Кажем, к'о што се у ноћи тамној Разбије мрак, кад ватра засветли, Исто се тако разиђе туга С врх носа нашег дичног јунака, Када изусти ту реч: нронађох! Радознали свет ће питати: а шта то? Зашиљи уши, радознали свете, Моја ће лира одмах ти рећи. И ако си до сад у бризи био, Шта ће да буде с нашим јунаком Или суза туге росила ти лице: Слободно можеш радоват' се сада, У оку т' нек трепте од радости сузе К'о сребрна дугмад на црном пруслуку: Јер је план већ смишљен, како да се спасе. На какав план јоште, вредан сваке хвале И достојан такве промућурне главе. „Испашће за руком! а, то се разуме!" У тријумфу рече сужник свете цркве. „Сад идем па тороњ, па ћу се кроз прозор IIо ужету спустит' од великог звона. Ал ако огласи ? Но то ћу већ знати удесити тако, Да не лупне клатно. — Дугачко је уже." Пустимо га, нека свој план и изврши Исто тако хитро и проницателно, К'о што га и срочи. А ми хајде мало да се одморимо, Не би л' стекли нове и снаге и воље, Да би могли ирећи и на друго поље.

ЛУКИЈАН МУШИЦЖ 0 П00МРТН0Ј МУ ПЕДЕОЕТГОДИШЊИЦИ. КРИТИЧКА СЛИКА. ОД ЛАЗЕ ТОМАНОВИЕА. (Наставак.)

III. »ели треба још да истичем Мушицкога 1|као п ј е с н и к а ? Срце, које онаквом љу" бављу у оно доба обуфаћа цијело српство »од Будима до Цетињских стјен«, одиста је срце пјесничко; и душа, што се из тог срца излијева, да неиресушнијем изворима нанаја све

кра_]еве српске животном снагом, мора бити душа пјесничка; као што је само велики ум могао разабрати и утаначити тако дивно за сва времена будућа односе српства у словенству. Ипак ајдемо још даље. Мушицки као старјешина манастира Шигаатовца хоће да га обнови, да га унаприједи. да