Stražilovo

524

СТРАЖИЛОВО

Саве, године 1377. и стао се од то доба писати краљ Србљем и Босни и Поморју и западним странам; и осим кнеза Лазара и краља Твртка био је још један господин у српској земљи, велики господин ђурађ Балшић, а за Балшиће се и у самом Риму знало, да су „<1е ^епеге ге§1о", а уз то је сам тај ђурађ био и зет српске царице Евдокије и љезиних синова, деспота Драгаша и господина Константина, подлозкника турском цару Мурату. И тај ђурађ Балшић, зетски и арбанашки господин, у чијој је држави било Вудимље, Хвостно и Призрен град са својом облашћу, да ће пристати и саизволити, да кнез Лазар, муж Милице, прапраунуке брата првовенчаноме краљу Стефану, метне царску круну на главу и да он буде цар Србљем, властелом и земљи српској! Ако недоумјеваш, брате Србине и српски сине, а ти упитај данашње Зећане — и они ће ти одговорити. Или иислиш ли ти, Србине брате, да је кнез Лазар са зетом својим Вуком тако јак и снажан био, да је могао сломити и силом нагнати ђурђа Балшића, да га призна за цара и господара свога? Не браним ти, да тако мислиш, јер много што-нгга може се мислити, само мало теже иде. кад се хоће или кад треба да се докаже и потврди оно, што се мисли. А чим ћеш и како ћеш ти мени доказати, српски сине, да ђурађ Балшић није до своје смрти задржао у својој власти Будимље, Хвостно и Призрен са његовом облашћу ? А без тих области и оних земаља, које је бан босански Твртко већ захватио био, како да се зацари кнез Лазар све да је и ишао он за тим, да царску круну метне иа своју главу ? Српски летописац помиње смрт ђурђа Валшића: ;>К1. лито (5881, 1373. нрмтдкн се Г|0|>'п> Иллншш, Гн:нкл(1,1 4." Година није добро забиљежена и ђурађ се, као што Орбин пише, скончао 13. јан. 1379. г. И тада, после смрти овога ђурђа, рекао бих ја, да је Хвостно с Иризреном припало кнезу Лазару и зету (Наста ал/Х у С

овога, Буку Вранковићу, но како, да ли силом или лепим начином, ја не знам. Исте 1379. године — каже се у обичним српским летонисима — „расипа кнез Лазар Радича БранковиНа у Браничеву". У неким другим летописима (АгМт III. 15.; у Григоровича Виктора. страна 51.) стављен је тај расап Радича Бранковића у годину 6890.—1382. Овај Радич Бранковић поменут је први пут у повељи цара Уроша од године 1357. међу властелом српском (В,а<1 ји§оз1. Акасћ I. 148). Радич се називље Вранковић с тога, што је био син Браиков, но он није био син Бранка Младеновића, севастократора, већ Бранка Гастиславића или Расисалића, који се с браћом својом помиње у повељи, којом је цар Стефан привилеђије Которске потврдио (види Фарлатија VI. 450.; Микл. Моп. $ег1>. 152.; ВаД ји | ј ' оз 1. АкасТ. I. 144.). И Орбин помиње на стр. 380. Бранка Расисалића, и да га је Вук, родоначеоник Хранића а наиме отац Влатка Вуковића, великога војводе босанскога, убио — а он, Вук, да је опет доцније а имено године 1359. убијен „с!а ипо с11 К,а8818а§Иссћћ" Исти Орбин пише на страни 311. и то, да кнез Лазар првих година владе Урошеве, в' 1'траћ-от с!е11а 1егга <Ге1 ге 81;е1апо Ип' а1 1)апи1>10, аоИотеИепЛо Кашктск е!: аНп поћШ, сће 1епеуапо 1а с1еНе ргоутс1е." Али ни тиме, што Орбин, ни оним, што по Орбину Павао Витезовић (1Шег) у „8ег1на Шивћ-а^а" и Бугарин Пејачевић на страни 302. пише, нисам у стању објаснити летописачки податак о распу Радича Бранковића. Гроф Бранковић није разјаснио већ још већма заплео и помутио, (види Гајића III. 12.; Јулинца, страна 84. и 85.. Гласник XXI. 253.), и ја нећу да овде расплићем и размрсујем, што је гроф заплео и замрсио. С поменуте немоћи своје љут сам те у љутини и с горчином завршујем овај III. одсек расправе о кнезу Лазару. ће се.) >И Ј №•■«

БРАНИЧ СРПСКОГА ЈЕЗИКА.

ПИШЕ ЈОНАН 1.) Ире некога времена добио сам писмо овога садржаја: „Према 17. ставку ваших чланака: Бранич сраскога језика у 42 бр. Стражилова од прошле године слободан сам да вас улозорим на речи: иословица, услов, богослов, богословија, које по горњем ставку такође не ваљају, те би свакоме, који се год интересује за чистоту српскога језика велику услугу учинили, кад бисте у доцни.јем наставку чланака под горњим натписом навели оне речи, којима

ЖИВАНОВИЋ. би се поменуте четир могле заменити, или их можда каквим нравилом санкционисали. Један од пажљивн чнталаца Браннча српског је;шка. На ово питање ево краткога одговора. Ја сам казао у 42. бр. лањскога „Стражилова", да наслов није српска реч, него место ње ваља нам употребљавати српску реч натаис, јер данас немамо глагола слути, који у презенсу гласи словем, нити значи данас слово 1оуо?, него с!ег Висћв^аће. По томе и