Stražilovo

СТРАЖИ10В0

!?, &тт ш књмз ВЛАОНИК И УРЕДИИК ЈОБАН ГРЧИћ.

БРОЈ 35.

У НОВОМ САДУ 27. АВГУСТА 1887.

ГОД, III

К 0 М Ш И Ј Е. IIРИПОВЕТКА ИЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА У СРБИЈИ. НАПИСАО ИЛИЈА И. ВУКИЋЕВИЕ.

>ило је поодавно, већ се слабо и иамти; |^многи су већ покојни; — наша је гора била онда ситногорица, зечеви се но њој легли, а сада би и вука скрила. Зло се не памтило! И онда су људи живели међу собом, као и сада, — неје да речем да се много изменило у народу, људи су људи, кад се стигне у године, онако је као и увек. У пашем селу било је доста људи, да их се једва могло наћи. Читаво су село држали. Кад се на веће састану. старају се и раде као и за своју кућу, а како и не би? Кад је селу добро, и њима је. Тек били су за све, као за рођено. Имали су понекад нешто и међу собом, — као људи, — али то се прикривало, народ да се не квари. Учини ли се коме потра, не иде се то кмету и не знам да се виче као навашару; лепо се намире, ни комшија не зна шта је било. Тако је било међу добрим људима, а било их је као свуда, да те сгид рећи, е сте из једнога села. Све би да закину и да се инате, па још да неје те се то крије, бо'ме ништа не би ваљало. Покојни Митар Трифуновић био је, да је ретко наћи као њега. Човек већ заишао у године, коса му се ирогушала ја влас једна нлава, ја бела. Неје био нешто зорли пун, а чини ти се, опо му се месо окоштуњавило. Ништа њега неје морило. Ни зло му време неје могло ништа, а ни овако друге ствари. — Оно тако на њему изгледа, а и у њему се кува, као у сваког човека. Тек ако нгго чује, што му не годи, око му севне, као да блесне, па се опет угаси и као да неје ништа било.

Умрло му најстарије дете, што но кажу, замена у раду, а да човек по њему нешто суди, мислио би и да неје његово. А носле му се познало, у лицу дође, као да је у оџаку био, а 'вамо се све отимље, —- да се не види! Имањз је имао, колико му је за његове било доста, а нико не памти да је он кога позвао, да му у раду помаже. Човек је био некако засебан у свему. На паметној речи био.је први. Ретко да се што за село без њега уради. Оно и он неје много говорио, ал кад каже, нико боље. Знали су то људи, иа су га и изабрали за кмета. Кућа му била негде па брегу. Сад му син пову направио. Па какав је он био за све, тако његова Мара за кућу. Де је Марина рука прешла, нико не би могао замерити. Митар никад неје имао речи за кућу, а камо ли да још и прекори, како у неких и бива. Имали су и деце, оно још нејаке, неје било од њих Вог зна какве хасне, — тек несу били без наде. Први му комшија био неки Аврам; народ га прозвао »Кубурић«, — као да је бирао. Неје да човек по лицу суди; а очи су га, Бога ми, издавале. Завидљив је и намћор био, да човек главу не окрене на њега. Волео језакинути човеку но ишта иод Вогом . . . па му је ваљда туђа мука годила, угојио се као највећи дембел. Знаш, сметен човек на срцу, па му и жеље биле сметене; запело му срцу, да буде кмет! Срамота људима, кад им се натура, у очи му не могу рећи, те све одгађају за други пут. Бирају кмета како ваља, а да нешто на њега и номислс. Њему криво, Митра не може да види.