Stražilovo

588

СТРАЖИЛОВО

Б р . 37.

I I б I А I, ПОДИЗАЊЕ СПОМЕНИКА ФИЛИПУ ВИШВИЋУ У ГРКУ,

Сећаће се наши штовани читаоци, да су у своје време читали у овом листу (види 1. и 32. број о. г.) о намери, што је ирихвати српско академијско друштво „Зора" у Бечу. Омладина тога друштва радила је од оно доба у споразуму с одбором у Митровици и с одбором у Грку. Наша јавна штампа прихватила је н>ену леиу замисао. Народ се одазвао. И на дан велике Госиојине прослављен је у Грку спомен великога народнога песника и гуслара, те му и на гробу подигнут, откривен и посвећен споменик. Како нисмо могли пропустити, да у своје време не рекнемо коју о Филииу Вишњићу, ево сада и извештаја о иодизању споменика му и о народној слави, што се том приликом обавила. На две три недеље напред нозивани су гости иреко Митровице у Грк. У очи велике Госиође опазила се необична живост у Митровици. Гости су долазили са стране, а Митровачки одбор имао је пуне руке посла, да размести пријављене и непријављеие госте по становима. Родољубиви Митровчаии су дочекали госте збиља са оправданим српским гостопримством. Али осим Митровчана иодигло се и из околних места око стотине кола, да бесплатно одвезу госте сутра дан у Грк и довезу их натраг. Сутра дан у пет сахата у јутро почеди се гости кретати из Митровице у Грк. Читав се карван кола дигао, а на сваким колима по 4 и по 5 особа. Беше диван летњи дан. За 2—3 сахата стигоше из Митровице у Грк. Али Грк већ пун гостију, што су поранили, те се с других страна слегли у том малом селу. У улицама око цркве и пред црквом шатор до шатора, а под њима врве већ гости. Колачари развашарили своје посластице. А крчмари засукали рукаве, па то врте јагањце на ражњу то послужују госте пићем и ђаконијама. Било је гостију из целога Срема, из Бачке, из Баната, из Србије, из Босне, Славоније и Далмације. А гостољубиви Грчанци отворили широм капије и своје скромне дворе, па дочекују и зване и незване, и знане и незнане, искрено, српски са: „Добро нам дошли," и поздрављају се са свима као са старим знанцима и најмилијим гостима. Није ни било потребе гостима да распитују, где ће с колима сврнути, него терај, где видиш, да још има места. Домаћин зове у собу и нуди љутом ракијом, а млада

и млађешина ти сирема хладне воде, да се разгалиш и умијеш од тешке прашине, што те путом попанула. Чим си се мало тако ишчаурио, хајд иред цркву. А ту народ силан све у руху стајаћем, здравиш се, рукујеш се, састајеш се, с ким се дуго ниси ни надао видити; упознајеш се, с ким би се тешко каде упознао. Светина је то као о Видову око Раванице. Није много, кад бих бројем рекао између пет до шест хиљада душа. Ко је био на Бранкову преносу у Карловцима, па сад на Вишњићевој прослави у Грку, могао је видити, да је Бранкова светковипа била, до душе, величанственија и многобројније посећена, али је на Вишњићевој прослави, и ат;о су били сви редови нашега друштва славно заступљеии, било куд и камо више простога народа, те је и светковина ио томе добила на себи тип са свим народни, рекао бих маиастирски . . . Топ и звона огласише време, да се иде цркви на свету летурђију. Црква већ дупком пуна, и ако није од најмањих. Да како да много већи део народа није могао ни стати у свети храм. Службу је одслужио Дамјан Јеврић, Јамински парох, с Јованом Јеремићем, Бачиначким парохом, и домаћином Костом Змејановићем, иарохом Грчанским. На служби до јеванђеља је певало Шидско црквено певачко друштво под уиравом свога честитога ликовође Војводића, учитеља народнога. (Том смо се приликом уверили, да и у мањим сриским местима може бити таких друштава, кад је добре воље у певача и истрајности у учитеља им. А Војводићу и његовим певачима слава!) Од јеванђеља певало је Митровачко певачко друштво под управом свога вреднога ликовође Волфа. Вредно је споменути и Косту Јанковића, учитеља Паланачкога, и Шушића, учитеља Вачиначкога, који су држлли певницу, а иознати су као изврсни певачи. надмећући се, да што свечаније и лепше угоде у тој прилици песмом и богу и народу. — Носле службе одслузки с истим свештеницима прота Јован Вучковић, професор у Задарској богословији, нарастос с кољивом Филипу Вишњићу. Парох домаћин, као нредседник Грчанског одбора за прославу, изговори при крају парастоса неколико речи у славу тога дана, одајући славу и призпање свима, који погибоше за крст часни и слободу златну, а Вишњић их у својим песмама иије споменуо. После наворе слегао се свет на скромному гробљу Грчанскому и по пољу около гробља. Једва кад се прогураш кроз силни народ, тек