Stražilovo
582
СТРАЖИЛОВО
Б р. 37.
Згурио се, јадник, у неком буџаку, Приликујућ' какБОМ убогом жебраку. Ох, Хамлете, страх твој, кад си вид'о духа Умрлог ти оца, са свим је којешта Ирема оном страху, којега претрпи Мекосрдни певац, када спази Марту. У ужасном страху побеже под астал, Па склопљене руке нодиже молећи. И камен би ваљда смилов'о се на то, Ал' његова Марта осолит' се не да, У срцу јој нема милости за мужа. За ногу га зграби па к себи привуче И душмански стаде метлом да га туче, Све догод се метла није покр'ала, II' онда га дохвати за кике баш онде, Где највећма боли. Залуд певац моли. Поче да га вуче по крвавом поду, Баш као што Жида вуче коњску кожу. Још га тешит' стаде оваковим реч'ма: Нећу да те овде срамотим пред светом, Код куће ћу веће судит' ти по правди. Ко познаје Марту, зна, да је од речи, У таковој ствари још није лагала . . . Где је ствар озбиљна, не. зна, шта је шала. Међу тим је биров, старина мудра, Не толико својом красноречивошћу Колико угледом, утишао битку, Што с' очајно била у Сосиној крчми. Повукли се борци свак на своју страну, Као оно када покољу се вашке Па им газда дође с батином замашном Те на њих повиче: На поље се вуц'те! Виновници главни пред бирова стали, Клатновић и Главаш са замашном шаком, Па се труде, да му представе по души, Шта ј' било у ствари. ћутљиви биров, старина мудра, Укори оштро Клатновић' звонара, А храброг Главаша замашне шаке, Сеоског чаканца,
Што ј' крваву битку уираво и поч.'о, Чрез свог кишбирова, тачнога у звању, У егеде сапе, у бувару скљуси, Ал прво и њега поштено избруси. Тамо сада седи и грехове каје У бувари хладној у егеде сапет, Болове му тешке још то олакшава, У великој тузи то га само теиш, Што ј' душмане своје понггено излем'о. А када се срећно с божјим благословом Ослободи ропства и буваре клете, Отић' ће у крчму срамежљивој Соси Па ће душманима опет да пркоси. Ој, танана жицо на мојој лири, Сад се одмори. Тежак је пос'о, што га савлада. И то тако дичпо — нисам се ни нада'. И ја ћу се прућит' 116 лаворици, Што 'но је беру на иољу славе Све иесничке главе. Сад нека гробар копа ми раку Шта ме је стало? Зато ћу ипак живет' и даље, Док се овог света сапунични мехур Једном не расплињи. На гробу ће моме, окићеном цвећем, Светлит' жижак славе, Као што светле мачије очи Сред ноћи тавне. И завист ће доћи, да ми лавор скипе Ал' све забадава, скинути га неће, Високо се вије моје лавор-цвеће,. К'о венац иверја над крчмарски врати, ПГго путника зове, да у крчму сврати. И кад у мрачну врећу заборава Време ме стрпа И скрије ме тако оку иезналица, Мрачну ће врећу нросећи сјајна Бесмртности брица.
VIтл глллСПРчЈ
Лкша.
ПОСКТА У ДОБРИ ЧАС. новел:а матилде серао.
II. [орам рећи, да су, поред свију чудноватих догађаја и поред брига за сутрашњицу, у овој кући ове вечери сви лепо сиавали, а ниједна се суза није иролила. Ема је била уверена, да комедија, која ће се сутра изигравати, неће пи-
мало изменити будућност. Гвидо је исто тако мислио. Познавали су врло добро једно друго, те су знали, да их ништа, ништа више не може здружити. Ема, ушавши у своју стару спаваћу собу, мишљаше, да је у гостионици, а Гвида .је у његовој соби успавао Херберт Спенсер (не мислим