Stražilovo

583

омаловазкавати философа, — али је мој јунак био сањив.) Право су имали, ништа их више не могаше здружити. Каквих ли будалаштина нису иочинили, док се узели. Гвидо је јурио за Емом из Фиренце у Неануљ, а ноћи је проводио под њеним прозором. Ема му је писала сваки дан по осам табака, а целе је ноћи висила на балкону. Њен отац, као сваки отац на овоме свету, нешто из добре воље, нешто силом, благосдоЂИ их. Напослетку, он је био врло добар, а што одмах није пристао, беше једино с тога, што му је било тешко растати се са јединицом. Но бојећи се, да му ћерка не пресвисне од туге, одобрио је. Младенци, у пуном јеку среће, обожавали су једно друго пуне три године дана. Не велим, да и код њих није било какве зађевице и љубоморе, нарочито од Емине стране. Она својим одлучним, настраним и ноносним карактером, који не знађаше ни љубити ни мрзити у пола, беше прави контраст Гвиду, који је био доста хладан, и коме се на лицу читао онај лагани и иронични осмех свију слабијих карактера. Више је пута међу њима долазило до жестоког сукоба, али им тим слађе беше измирење. Једнога дана, не знам како, у Гвиду се пробуди неки стари уснавали нламен; видеше се, подсетише се, написаше писамца и одредише састанак. Како ли ово дознаде Ема? Да ли преко ненажљивог слуге, да ли преко добре пријатељице, или је нашла какво изгубљено писмо ? Не зна се; али нема сумње, до ње допреше јаки докази, јер се цела њена слепа и пламена љубав, коју осећаше према своме мужу, претвори у мржњу. Не хтеде чути ни за какво онравдавање; осећаше, да је тешко рањена њена љубав и њен женски понос. Зовну мужа, па му чудесном мирноћом, а да јој глас не задрхта, саопшти, да ће се развенчати без хуке и буке. Њега снеби ово изненађење; хтеде да се правда, да се насмеје, да целу ствар представи само као шалу и да заглади своју кривицу; али му жена одговори тако жестоким и озбиљним речима, да он ућута. Виде, да је излишно свако даље правдање,

с тога поприми све погодбе, које му оиа постави, и пусти је да оде, у тврдом убеђењу, да је та жена охола и да га више не воли. Као што већ напоменух, трудио се, да ее разабере разним нословима, иолитиком и лубављу. 1!остаде доста слободан, немаран и скеитик; али кад би остао сам са својом савешћу, осећаше, да је његов живот тужан и да је пропао. Своју жену видео је свега два или три иута издалека. Поздравише се као две особе, које се једва познају. Никада једно не потражи друго. Она је живила усамљено, није одлазила ни на забаве ни у позоришта; међутим се он страсно одао најбурнијим забавама. У једноме се само слагали: пишући оцу као да се ништа ни десило није, то јесг увек једно исто. На нример Гвидо је иисао: „Ема је здрава, мислим, да вам је и она нисала, много вас иоздравља. Љуби тетку." А Ема: „Гвидо се врло добро осећа. Има врло много посла. Неће ме моћи пратити у куиатило." И на овој танкој свиленој нити оснивала се срећа господина ђорђијанија. Кад се видели после онога кобнога дана, б.еху дирнути и муж и жена. Ема је дуго савлађивала саму себе и свој нонос, док је ушла у кућу свога мужа. А много је стало, да изгледа онако немарна и весела. Због оца, због оца! — једнако је говорила, храбрећи саму себе, али је инак највише осмели хладно понашање њеног мужа. Њихов разговор беше уљудан и свечан, а ни једном речцом не подсетише се на прошлост или будућност, и ако се узајамно помало пецкали. Не беше ту ни трагичности ни рекриминације. Једном речи, понашали се као две паметне и озбиљне особе. А сутра? Сутра ће бити тако исто: претвараће се, биће мирни, неће се одати; немир ће затајати осмехом, нанизаће оцу читав низ званичних лажи; кад отпрате оца до станице, дубоко ће се поклонити једно другоме и отићиће свако својим путем. 0 измирењу нема ни помисли: Гвидо никада неће први ироговорити, Ема неће никада опросгити. Дакле је свако са своје стране било мирно у души. (Свршиће се )

-јЧ >5

ПАВЛЕ ОРСАГ-ХВЈЕЗДОСЛАВ ОГОВАЧКИ 11ЕСНИК. НИШЕ Д. В. ДОВРОСЛАВ. (Наставак.)

вало ои се преухитрити са судом о песничкој радњи његовој, кад бисмо при овој ма33 лој карактеристици, коју овим хоћемо да дамо о песничком његовом тварању, покушали разликовати је но појединим перијодима и оно, што је

слободно никло, поделити у категорије, како бисмо званично у протокол узели оно, што је он досад дао, и што на радост свога народа све више и више даје. Осим тога како је стање словачке књижевности, у опште свију снољашњих околности, које ју