Stražilovo

603

кесТ з1гот, ке(Т кег 8<а Гоћгак и (Ју1ег паћу газ оћНека ва уоЛоу з1ауу Дгаћу, кесТ 1>је8еп гуоп! у рококи, а ро2(1гау у*аС1 уаМ к оМоки; кес!' р1игпусћ коНез јага тигхка 4ат 20 (Јуога (1о 121у ргеп1ка, к(;о1у 1и тезка1 Дпи!? Кад види орача, сети се песник оног познатог „ТзсаШв Ше, ргоси1 пе^о^Јк ...У пластичној се слици вуче плуг; од своје воље скрећу упрегнути волови у бразду, јер их чека мирисна детелина. 2ет ка1а за. I Ђетпе уШт у1пу, јак па роугсћ ва вшп 2 ћПлпу; га ћгагЛои ћгагАа, јес1па 4гићи р1ш, к<1е (1о1 ћпеЛ угоћ, к(1е угћ вра<1 доНпу; И тогот Ив'2 4а гет? Уе4' 1;ак рги.(Н, *ак у1пу ћа<12е, јако гогоћпапа р1ап У0(1у — — рогог! аћу 2<;го8ко1апа пећо1а 1о(3.', огаси! уЉ, 1ле ћгис1у, 61 у1пу аи, ак. јеДпа у 1о(1' за ћо<11, 0! .. Магпу вкгасћ! \ Т е(1' рге^за ћгаш ћгапа. К(1е ко^уои р1исћ: ш тоге пеизко(Н! Из те слике, која човека потреса, излази оншта идеја, да је тамо, где човек верно ради земљу отаца својих, страх мален; тамо се живи сигурно и мирно. Шарним цвећем окићено поље преображава се, обрће тавно своје наличје, као какво помрачење земље. Да, да би земља наново засијала својим зрацима — златним влаћем. Колико ли је пута орач љено лице обрнуо, ко је то, што је с ње божанско одело љено — шуму скинуо, пита песник па помиње метаморфозу, која се збила на земљи, кад се искрчила прашума. Али земља ћути — па ни људи не знају историју своје сопствене земље. Песник уздише, кад се тога сећа, али му садашњост дошаптава: „ та то је земља твојих предака, твоја је то земља ! Храни ју! Како си тако једном руком ухватио се за плуг а другом за јелово грање на Татри . . . не бој се, да ће те беда уморити!" Сетва почиње. Јато долетелих чавки преплавило њиву. Из пуне кецеље баца сејач семе. Дрљача има семену да намести меку иостељу, да се не би створила тврда кора те да семе узмогне исклијати из меке земље. Свршен је тешки посао. Бог се сад сам брине за семе, а њему је исто тако лако, измамити мало семе из земље, као из облака послати сунце да засине. Нагла и површна метаморфоза, која повишава живост посматрања и описивања, отима маха, кад се ратар ишчаури као отац песников, а песник га онда ословљава, да иду заједно на њиву; ињегаје, вели, жеља цовукла у слободну божју природу, где је човек ближе човеку, син ближе оцу, где сроднички одношаји великих и малих појава ону бескрајну хармонију стварају, па вели:

— — — Бе2 уап кут пеозиз!: песћ аокгет кгирај! у1аг 8 уазћо Се1а огћа <ахка? Асћ, а (м(;о гику о<1 р1иГ1пу (зак гкугсИу? Туг(1а огћа? 0, ге (;ак уе1ке 811 1о 81иГћу, тику, бо госИа (}е1а рокгт, јак (ле ћо1у — па ћгпмагоуот Г02081а(;е роН со зрази (1иве ггосШу .... О, ћогћа (;о огћа 4а ! ја гп&т. О, к(1е (пе тоС1, 6о вка1у Ие, 81ој 2а је^пеј пос1 ћу гкургИу па те1ков1!, такков^ гете! ? Не зИу (пе, к(1е гћгој, к(1е убетобпоз!; (;еп кико1 гЛивМ, ууугаГ<Н( ие убв^а!? О, с1оуеб8(;уо! 4у гаћупи1е р1ета, 1у гаји зуојћо шк<1а у1ас пепај(1ез, ћагз у ћ1'а<1аш га окгај гете гај<1е8 . . . ше, пепај(1е&! теб уба<1е агсћапје1а И па<1 ћ1ауои, а 1гп1е роро<1 поћу ћГа, го1о1к — уеспу А<1ат ргеићоћу! Јак уана (;уаг уат а1пкот роћоге1а; а ја П1е с1опои, ћу1оз1! тоја ее1а ше газШои уат, П1б1т . .. Огћа ћогћа а гику — тпку, У1<Нт, уег!т, с1!1т, а ГибовИ <агкут, уеГкут уЉоћМт т1 2т1е(;а <1и8ои, гт1е(;а ... ћогћа! тику! Мирним тоном умирује отац сина. Радити, вели, треба и овде и онде и свуда, то је тако божја воља. Трње и чкаљ може и његова рука повадити, али велике сметње, оне букве онде мора већи дух савладати. Син ноима то. Неће он нанети срамоте своме завичају, неће проклети очински праг. Тада песник погледа горе к високим горама, који мајданом камења преплављују јадна поља — баш последњи зраци сунца ,на заходу позлаћују врх горе Лоча. А овај шиље зраке даље на врхове своје више браће, док се најзад свети див Татре не расветли у њихову сјају те стаде светлити као луч Словаштва. Отац збори: Так рогибаН <1е<И: уе<3г(;е, (1е(л, (де угсћу (ат, (;о уазеј гете теку, (;о ротегшку! кут (;1е спејп ћоге 6о 8(;гаг: по п1к уат гете пеоДогЈе! Јак уу, с(;Н иб(;е (;е 1 уаве с1е(;1 - а рге(;о 1 тпе 8Уа(;е зи а тН6, јак 1а гет V 1оае ј!сћ. . . по узеЉо 8ро1и је (1гаћут угаспут тИ Веа(;и8 П1е! А теЉИут 8те з(;гапои 818Н (1о1и. 8те и уга4 „Нејза! Уо1ку, ћајз! с1ос1уога." Так је<1поти <1пи 8(;аго8|; ос!оћга(:а. Ја, у <1и81 (;уг<Иас: шк пат пео<1ога парокоп уп1ме1 (дех а гауге! уга(;а. Заиста, човек се код њега разгали, животни осећај јури у срце, освежен здравим вином живота и онда, кад боле носи. А носи их, кад га дирну тврде руке његова оца, кад види зној на челу очину, тужи са тешке судбе свога рода, даје том чувству гласа, који нас је кадар ганути, али нас никад не чини иреосетљивима, тромима и млакима, јер је у њега