Stražilovo

616

СТРАЖИЛОВО

Б р . 39.

Тек што с' кале иењат поче, Да отвори свете двери, Ал стадоше калуђери: „Ох, не иди, свети оче, „Последњи су ови дани, „Оскврњени — само стани! . . . „У дркви је ужас вељи, „Каквог никад вид'о ниси! „0 конопцу човек виси, „Задрхтали светитељи! .. . „— Грозно, страшно . . . од куд тамо? ■ „Опрости нам, ми не знамо!" Тихо крочи кале сбди, Ал пред њиме грозна слика Обешеног несретника! . . . Стао кале, па у њ гледи, А с усана с' зачу тијо: „То се Шишман обесио!"

* * *

Грозно, грозно ! Страшно, Боже! Клетво вечна, гди си, гди си? Зар у дркви човек виси? Зар и то се збити може? Појава је ово ретка. То је кобна приповетка!. . . Али није; било ј' ово: Мучила је мука веља Грозног, страшног мучитеља, У муди је нојцу пров'о; Привиђб је чудне слике, Чудне слике и прилике! . . . Час је видб младо момче, Како стоји крај обале, Како мутне гледа вале, Па зборити вако поче: Мог зкивота небо плаво, Где си, где си, Лепосаво? А час опет руке мале Грчевито како с' ломе У ионору големоме Пресецајућ' бурНе вале, Ирислушкује: неми гласи ! „Ој Шишмане, проклет да си!" Није мог'о трпит' више, Под теретом душа с' слама, До светога оде храма, Сама с' врата отворише. Грешиик уђе да грех каје . . . Глухо доба, тишина је!

Пред ђорђем је светим клекб, Шаптао је речи тије, Под теретом греха с' вије; Манити је грешник чекб; Ал икона ћути стара . . . Сам се собом разговара! . . У један пут бурно скочи Цикну, врисну усред мира, К'о да тамо из олтара Свети ђорђе диже очи; Ко да грмну усред грома: „Крв с' не пере молитвама!" „Ох, не дајте . . . пече, жеже! „Ено хале како зија, „Око мог се тела свија „Па све јаче, јаче стеже. „Ох не дајте . .. умрех туди „Не дајте ме, добри људи! . . Грозница га мутна тресе Као махнит виче, стење, Главу бије о камење . . . Клоне, паде, подиже се Па у страху — гуја стара! Обеси се крај олтара! . . . Затегну се танка жица 0 коју се — питај оце, Меће једно кандиоце Пред распећем светог лица, Кад с' Јерина у храм крене, Божје име да номене! . . . Ма Јерина? . . . Шта је с њоме? Она опет своје тера —■ ГЈрезре веру, калуђера, Храм у срцу дигла ј' своме. . . У том храму трепте слова: Љуби љуба деспотова! Често гледа млад-витеза, Како смерно пред њом стоји; Како танке жице броји, Танке жице златна веза . . . Па јој срце јаче бије Бурне груди да разбије. А Драгомир ? . . . Тешко њему! То је само сенка бледа, Што ти тужно приповеда: Све је прошло — крај је свему! Гледа, блене, ћути, стрепи . . . Пропао је витез леии! . ..