Stražilovo

626

ЈОВАНЖИ СРДСКИ К11)ИЖЕ Ј1Ј|ован Живановић је један од оно мало ^^|Срба, који у свом књижевном раду обрађује, у нас готово занемарену, чисту филодогију. Док се после Даничићеве смрти окану филологије и Стојан Новаковић, док млађи нараштај, као што је приметио Јагић, воли историју и књижевност него праву филологију, а од најмлађих још се ни једап пе истаче, и Јована Живановића, као оно лапе Јовапа Бошковића, затече ево у том послу и дваеспета година стручног рада. Ево, дакле, 25 година војује Живановић за чистоту српскога језика, а писао је и пише чланке и расираве о језику у свима готово лисговима, почев у »Јавору« Змајеву и у »Даници« ђоке Поиовића год. 1863. још као Миклошићев учепик у Бечу па ево и данас као ирофесор српскога и старога словснскога језика у гимназији у Карловцима, којој на дику и корист служи ево двадесет и две године. Пре професоровања Живановићева беше у Карловачкој гимназији владао још прави хаос у учењу српскога језика. 0 српском језику, о српској граматици, каква се данас учи, једва да беше и спомена. Вук се борио које сам које с Даничићем недесет година за светлост, доживе 1847. главну битку, виде, као што згодно рече поштовани учењак Јован Бошковић, противничко расуло и опадање, а на крају својих дана, са свога високога гледишта, као оно Мојсије, виде обећану земљу, али пе уђе у њу. У шездесетим годинама овога века Буково узвишено начело мораде још свуд да чека, да се сруши гвоздена реакција, која се окомила била противу здравога правца његова и противу челичних доказа Даничићевих свом силом своје моћи и свим угледом златпих огрлица, крстова и титула. У Србији још званичпо проклество притисло беше дух, који ће на брзо за тим да даде нова живота српској књизи и науци те и напретку. У гимназији у Новом Оаду влада као ЈирИег ћзпапв тада још свемоћни Јован Хаџић Милош Светић. Што он смислио о српском језику, то мора да се сматра као канон још неколико десетина година и после оне епохалпе књижице Даничићеве (»Рат за српски језик и иравопис«, 1847.), — док на измак шезде-

ВАНОВИЋ, ВНИК И ПЧЕЛАР. сетих година и он сам, сам Јован Хаџић, као повереник гимназијског патроната на испиту зрелости, мора да слуша, како му у очи Сандићеви ученици обарају његов »непогрешиви« аукторитет, те он сам пред том »омладииом« мора да капитулира. »Е, сиико, да бог да ти боље среће био у књижевности, него ја што сам!« То му је још као последњи »отиор« иротив бујне навале, којој је већ и за живота свога морао нодлећи. А како је било у то доба тек у Карловачкој гимназији?! Једва 1859. чу се у органу гизназије те*) реч: »Благо теби, Србијо, итто ти роди мужа, који покупи народне рапсодије, те их предаде свјету и сачува потомцима. Ето, браћо, млади Србљи, (тако довикује тада један професор својим ученицима) ту вам је ваша Илијада и Одисеја, из ових учите сладак језик матерински, како су га учили Јелини из Омирових пјесама, па ће родити мајка и вама Иродота, који ће — — —•. Ти, који си Србин, на читаш у књигама, како је пјевао стари слијепац Омир своје неумрле нјесме — — —, сјетићеш се, да си видио тако исто сриске слијепце уз гусле цјевати дјела српских јунака код исто такових прилика . . .« И ту реч рече — не Србии већ — Словенац, брат Србину, честити професор грчкога језика у тој гимназији, Л у к а Зима. Он смеде и рече. С доласком професора Луке Зиме у Карловачку гимназију настао је знатан обрт на боље у гимназији Карловачкој (Види чланак: Мет1ПГ88е ј п VаI, у 3.4. бр. »Стражилова« прошле године.) Он је и Живановићу омилио и осладио српску и словенску филологију, те га склонио, да се њојзи ода и да буде Миклошићевим ђаком у Бечу. Још ће тада, као Миклошићев ђак, изазвати Живановић пажњу иа себе својим чланцима о старом словепском језику, што их је по листовима иисао. Али тек као професор нашао је, дакако, плодно поље, у кзје ће да сеје здраво семе чисте науке. Он у Карловачкој, професор А. Сандић у Новосадској гимназији, беху први из*) Види: Сравненије 0 м и р о в и х е п о с а с а с р нс к и м народним п ј е с м а м а, у Програму Карловачке гимназије за 1859. годину.