Stražilovo

Б р . 40.

СТРАЖИЛОВО

627

војевали приступ Даничићевој граматици српскога језика у гимназије иаше. Ми смо хтели да овом приликом овде побележимо све, гдегод је шта Живановић писао. Али нам је то потпуно немогуће. Само ко има све Јаворе, Даницу, Матицу, Напредак, Српски Дневник, Заставу, Глас народа, Српске илустроване новине, Српско коло, Глас истине, Тежака, Пчелу, Хрватску пчелу, Орао, Летопис, Програме Карловачке гимназије и Програме богословије. и т. д., тај може видити, шта и колико је Живановић за ово 25 година паписао. Сам Живановић би много користио књижевности српској, када би све своје радње прибрао; а књижарима и издавачима нашим остаје ето лепо поље, да и са своје стране и на тај начин стеку благодарност књижевности наше. Стотинама младића само из Карловачке гимназије полазили су с чистим појмом, шта је српски језик; а тај појам уливао им је професор Живановић. Силни младићи ево десет година полазе из Карловачке поновљене богословије. где Живановић нредаје стари словенски језик и пчеларство, и многима са туђинских гимназија тек ту пукне пред очима, шта је прави стари словенски језик. Граматика српскога и старога словенскога језика предаје се

данас у Карловцима, у Новом Саду, у Сарајеву и на Цетињу онако, како ју је Живаповић написао. Осим тога рада његова око српске филологије, Живановић је стекао себи лепо име српскога ђерзона као прави рационални пчелар у нас. За ово десетак година, како учи пчеларењу српску богословску омладину, разаслао је он по срнским крајевима десетину и јаче својих ваљаних ученика. који у његову духу шире у народу ту корисну и племениту грану народне нривреде. Шта је у том привредио Живановић, ено 7. и 8. бр. Београдске »Ичеле« и ено Карловачке »Привреде«. Живановић је данас у пуном јеку своје мушке снаге. Поздрављајући га ево на уласку у дваеспету годипу неуморног му књижевног рада, желимо му, да још дуго поради на њиви, коју оре, јер много је званих, а мало их је таквих, као он. Од ово две године амо, Живановић је и нашем листу дика и највреднији сарадник. (Ми бисмо могли показати доста писмених доказа, колико се специјално наша ђачка омладина интересује за његов »Бранич срискога језика», што га оп пише у нашем листу.) Сва награда, што му је можемо дати, а он и не тражи никакве, јесте наше признање. И хвала му!

МЕЛОДИЈЕ. I.

роз густе чести кокосових шума Поносни јелен ходио је тијо, Од врелог зрака афричкога неба Међ дрвљем сен се хладовити свио. А тамо ниже међ зеленим шибљем Плавога Нила таласи жуборе, И вес'о јелен слушао је дуго Таласе лаке како шуште, зборе. Он сретан беше, у његовој души Благослов вечни звонио је мило, К'о света песма анђелскога хора, Кроз сутон тију из даљине неме Суморним јеком одјекују звона, К'о тужна песма норушених нада, Која се вије са срдашца бона. Последње збогом она сада гласе Некоме, ви'о се раставио светом, А самрт страшна, суморна и мрачна Пад црном зомљом дизала се летом.

II.

Вечности родне што прославља крило. И док је јелен весело поглед'о, Над њиме гуја нијала се једна И страшну чељуст расклапаше веће На жртву, што се примицаше бедна.

0, тужно срце, ти си жртва ова, Благослов што је у радости вила, Све док те није на живота путу Отровна гуја страшно обавила. Ко знаде чију ј' покосила душу? Колико нада, кол'ко жеља паде? Или је можда очајнику коме За навек једном покосила јаде? Или је можда? Ах, та ко би знао Испитат звуке суморне и боне, Тишина нема, над светом се нија, За плава брда сунце тоне, тоне! Драг. Ј. 11.1 п.ј (..