Stražilovo

632

Б р . 40.

било, кад се Мишко вратио кући; у понашању његовом има данас нечег необичног, једва јој одговара а тако јогунасто гледа у свећу, што гори на, столу. Време протиче непрекидно а сваки се дан мења и спољашња слика природе. Већ су и јагоде сазреле. У гори пуно веселих певачица. А сћога1 у сагпот ути(;т со пећоИес ва пез1е к ћга1и; 4ат гоупо v зг<1се ђоЛпе вка1и, ге гћика 1 *а сНир1па. Так р1аМ 1'иЛ 1;еп СиЗеапу: ке(1 ћепе, па уг&јот 1 <1ауа, /а<1агто перг1Ј1та <1аг; јак у1;а6а Исћу га копАг, к(1е 8роб1пи1а јећо ћ1ауа, га ггпсе, Иогб гоћ1о V роН: 1 оп узе, уЉкои габуећоН; <1а решаг <1изе биЛезпу: ха таНпббки ро р1езт! У кору и појединде одјекују свеже несме девојана, што купе јагоде, а песме се те свршују на народни рефрен: „ ... Ха таИпу з1пко 8У1еЉЈ, а па <Неу<5а кгаза 1е41..." Сунце већ одскочило на подне, шума под запарним ваздухом чисто полегла па мирна као да спава. Око шумареве куће свуд је тишина унаоколо. Ханка зацело унутри редује као и сваки дан. Само се чује, како се нагла вода хвата у коштац са камењем, што јој је у путу. Два дерана, што су из Осаде залутали амо, прилазе ближе кући. — — — — — ОпДгеј рогавШ ћо1 2уе<1оу08{ои па ргеМопп: „У1 <12, Јапко", ћпесГ ај 2агуаб(;а1, „ћ1'а, и пав П1еви 1ак6 <1оту! Око1о аа.гпе гићку, куе(у А у 8(л(;е, У1<Нз, ко1'к4 гоћу!? пав ћагап уеги (;акусћ пета, п1е - ", зНеЉс 2гакт1 вуНогН. „А пероко1е, Оп<1г'>, п^е та? " (;ак Јапко к пети ћагНуе, гаугЛусћпис ргНот у ро<11Уе „N16, пећој'', Оп<1геј аг<1пе уе(;И, „(;е11 ћагап те У1ас па Нуе." Н1'а<1еН оћа <1оћога, 2гак 81Уу 1еп (;ак за ј!т 8У1е(;11; акгисаН ћ1ауку ћег рг1уе(;у; т1а <181 1 иа(;ка о(;уоп1. .. У том часу прелази Ханка преко ходника на се зачуди, кад види децу својих познатих пријатеља из Осаде. Носле еписоде једне, у којој се огледа потпуна умиљатост живахна приказивања, коју не би шале достигло перо једног Оскара Плеча, шиље Ханка децу кући с поздравом. Али тек што их нестало у густини шуме, паскоро се затим врате као понлашени нилићи. Ханка нема ни толико времена, да их запита, шта им је, јер већ опази младог Ви-

ланија, како у касу језди к њојзи. Сва престрављена побегне у свој вајат па закључа врата за собом. Бадава он јури уз степенице горе, на такав дочек није био приправан. Да се шуња, да се пење, то не приличи њему, а најпосле и не зна, куд је ње нестало. Ражљућен пође натраг. Смех, који се за њим ори, још му потнаљује срџбу. ИиЗ а (;еп сћасћо(; уугууауу, беп ууако(; огај паб ћо1, кесТ у(;ак иНе(;а1 иг 1пат сНауу .. . ? — Асћ, Зепат (загко гогите^! Ро у§е(;кот газе 1§1а к <Не1и. 1г<1а1о за, ге 80зПпе1а .. . — — Уо (;уаг1 се1& уузт1а(;а; ки 1 (;и 81 1 гћгки(;а, гапбИ . . . 1Чи, а туаеГ <1оћга је ргауои гикои 1 и оћга: (;а к рга1'1 — Мазпу роћотс! I ро<1уебег кес! роууба<11а 81 па ргаћ, јак (;о јеј ћо1 гуук: (леГ гадое^ои јак кећу т1а<11а, етеу гбјН и8(; 8а па ки41к.. . . . . Мигоу1 18(;е ууга1ије, а 2 рг1ј <1е, У8е (ко —■ 1з(;о(;пе . .. . .. 2а1оуа<? .. . А Н опа <Не(!а? . . — То{ оппаћ<1у јак тггко ггеП 8паЛ ез(:е ћу 81 патуа1е1 ћо иг, покукачб ку1е<а! — КесГ М1сћа1 <1о81е1, пета1о аа габи<1оуа1 ћо1 па <1уоге, иу1<Нас, тПот па јауоге јак у1зе1 копаг и1отепу. I (;акај гру(;оуа1 за хепу: со јауог јећо ро(;ка1о? 6ј уа<Н1, ићН20Уа1 коти? —■ 1,62 Напка р1есот куу1а к *оти; „пи бо ћу?" угк1а, „18(;е у1е(;ог .. " „Со!?" М1сћа1 па (;о V гасЦует, „пеЈагај! ХЈг 81 гНћа1а, реј, роЉ1а зј за, тоја тНа; уесТ сћуојка 8а <1пез пегиаПа, Дпез (;1§а..." Јагук 8а ти рНе(;о1 а Напка 8а ти — ууз]ша1а. И јесен има своје радости, ловачки рог јечи те нозипље ловце на весели лов. Ловачке песме одјекују са свију страна. У шумарском се звању живо ради. Од властелинског је средишњег звања дошла заповест, да се све приправи, будући наследник и господар Артуш Вилани рад је да лови срне у Запачу и на Подвршју. По његовом плану заузму поједини своја места, а он на свом месту узалуд вреба да дочека срну, те га већ хоће да остави стрпљење. Тада се наједаред чује прасак пушке. Михал је убио срну, па је сад лишћем окићену на пушкама носе господару, Невољно му овај одаје хвалу, али на питање, ко је срну убио, и на злобну оптужбу Хабака, закованог непријатеља Михалова, како овај обично дивљач у своју сопствену мрежу довлачи,