Stražilovo

646

СТРАЖИЛОВО

Б р . 41.

увек брзо, али је знао тек иаједаред ироменити правад. Иде кораком, али се чисто види, како се жури. — Добар дан. — Добар дан. — Да вам нисам на сметњи ? — Нисте. — Та хтео сам да вас питам за тог Наполеона. Он мора да је род е оним, што је био дванаесте године? (Петров је био војнички син и писмен.) — Род, дабогме. —• А какав је он то, чујем, председник? Питао је увек брзо и кратко; ваљало му је, мислиш, што пре дознати ону ствар. Као да се распитује о некој ствари, која не трпи ни најмањега одлагања. Ја му рекох, какав је Наполеон председник, и да ће можда у скоро бити и император. — А од куд то? Кажем му, како сам знао и то. Петров ме слуша пажљиво и одмах схвата — а ухо прислони скоро сасвим уза ме. — Хм. Па сам хтео још, Александре Петровићу, да вас питам: је ли истина, кажу, да има таквих мајмуна, што су им руке до самих пета а висином су, кажу, сврх човека? —• Има их и такових. — А какви су то ? Кажем му, колико сам знао, и то. — А где живе? — У топлим земљама. Има их на отоку Суматри. — То је ваљда у Америци? Да! Па говоре, да тамо људи иду на глави? — Та није, од куда на глави? То ви питате за наше антиподе. — И ту му сад разјасним, шта је Америка и шта су антиноди. А он је и овај мах тако пажљиво слушао, баш као да је само због антипода дошао до мене. — А-а! Него читао сам лане о грофици Лаваљер; добио сам књигу ађутанта Арефјева. Да л је то, боже, истина, или тек онако намештено. Од Димаса је. — Па наравно, да јо намештено. — Е па збогом! Хвала вам. И у часу стопи се Петров куд му драго. Тако смо се ето ми разговарали, и никада друкчије. Почео сам и да се распитујем о њему. Мирољубов, дознавши о томе познанству, рече ми чак и да се чувам. Рече ми, да су многи између заточеника улили страх у њега, а особито с почетка, првих дана робовања; но рече, ниједан између њих, па ии Газин, не учинише на њ тако ужасан утисак, као исти Петров.

— То ти је најодлучнији и најнеустрашнији међу свима заточеницима, — говорио је Мирољубов. —• Тај ти је кадар све учинити; нити ће тај ирезати испред ичега, само кад му дође ћуд. Заклаће и вас, ако му падне на памет; просто заклати, па ни да ће се намргодити, а то ли покајати. Мени се још чини, да није ни при чистој намети. То мпшљење ме силно заинтересовало. Но Мирољубов ми некако не могаше казати разлога, од куд да тако мисли о Петрову. И чудновато је заиста: неколико година застопце бивао сам после тога с Петровим и говорио сам са њим скоро сваки дан; за све време био је одан (и ако ја управо и не знам, од куд то), — и за све то неколико година, и ако је он у затвору живео, као што треба, и није баш ништа страшно учинио, ипак сам ја, кадгод сам му погледао у очи, признавао сам у себи, да Мирољубов има право и да је врло лако можно, да је тај Нетров најодлучнији и најнеустрашнији човек, који над собом не признаје никаквих сметња ни ограничења, Од куд се мени то тако чинило, не могу ни сам да знам. Иначе иримећујем, да је Петров онај, што је хтео да убије плацмајора, кад су га звали, да га за нешто казне, и кад је мајор, „спасавши се чудом" — као што су говорили заточеници, баш неколико минута пре отишао некамо. Други пут опет, још пре затвора, десило се, да га пуковник ударио на муштри. Њега су за цело и дотле више пути ударали, али у тај мах му се некако није допадало, да буде бијен, те он лепо прободе свога пуковника у ио бела дана и пред свима војницима. Иначе, ја не знам све његово житије; није ми га нигда приповедао. Наравно, тако се што дешавало само кад му се сва природа усколеба и кад се она покаже сва онаква, каква је. Но тако се што ретко догађало. Он је у истину био паметан и смирен. Био је пун страсти, и то те како силних и жарких; али се сврх тога угљевља хватао понајлак силни пухор, исиод ког је жар тајао мало ио мало. Но нигда нисам на њему опазио ни мрве хвастања и лагања, као на пример код других. Слабо се кад препирао, али се није ни с ким ни мешао, до с једним Сироткиним, а и с њим, само кад га треба чему. Само сам га једаред видео, кад се озбиљно ражљутио. Не хтедоше му нешто дати, неку ствар; нечим су га увредили. С њиме се препирао неки јак ариштанац, голема људа, прзница и злоћа, који се свакоме подсмевао, али је иначе био вредан и окретан. Звао се Василије Антонов, а био је из грађанског реда. Дуго су већ викали један на другог и ја сам мислио, да ће се у најгорем случају доконати обичним ћушкама, јер сам знао, да хоће и Пе-