Stražilovo

672

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 42.

силу божју увлачимо, бог те пита откуд, изразе скројене по туђинском калуиу, па мало по мало — и не осетимо, кад нам се, и противу наше воље, поткраде каква туђица. Али ко пажљиво прати, како се од неко доба у хрватским листовима (н. пр. у У1епси, у 2оп, у 1бкг1) пази на чистоту језика, а у нас (особито у политичнима) с ове стране, па по прилично, бог ме, и с оне, не пази.на то, — познаће, да коло хоће да се окрене на другу страну, те као да сад ми примамо, што одавна већ они забацују. Али још и данас много употребл,авају Хрвати у свом књижевном језику таких изрека и речи, да би их, као што је већ једном у овом листу казано, често морао човек преводити тек на српски, да разуме смисао, а овамо служимо се тобож једним језиком. — Нре негде читасмо у једном хрватском листу н. пр. 8а<1азпј1 пје§ оу (Ристићев) па81зпр (!; па пшпзбагзки з1зо11сп рог:с1гау1о је пагос! о(1изеу1јепо. По богу брате, знаш ли, шта значи наступ? Отуд, поред наших, жали боже и без тога, силних грехова, прелазе посредно или непосредно, а без невоље, и нови међу нас 5 непосредно — кад српски читалац, који није баш бог зна како вичан нравилну говору, чита у изворнику хрв. књигу, а посредно, — кад из хрв. листова или књига наши листови, као што смо приметили ово дана у једном српском листу, што прештампају, па оставе све онако, како тамо нађу, ваљда просто поднесавши бајаги вешту слагачу хрватски лист, да овај с латинице слаже ћирилска слова. Тако се далеко забразди на тај начин, да слагач по неки иут сложи и страну реч онако, како се пише, а не, како се изговара, н. пр. плаидира место пледира, јер наравно Хрвати стране речи онако пишу, како се и у оном језику пишу, а тога не би било, да се бар у коректури пази. Отуд вбрка! А „Браничима српскога језика" и „Филолошким иверјем" користиће се канда поколење оно, пгго ће тек после нас доћи. — Хумористични роман Лудовика Халевија „I/ аћће Соп81зап1лп", који ми имамо чак у два српска превода, наиме од Бранка Мушицког под насловом „Делија девојка" и од Ђорђа С. Симића под насловом „Поп Коста", прерађен је и удешен за шаљиву игру. Аутори комада, Хектор Кремије и Пјер Декурсел, читали су га неки дан пред управом и глумцима жимназ-позоришта у Паризу. Комад ће у току месеца новембра приказан бити на реченој позорници. — Од глума Глигорија Чикије, првог данас међу драмским иесницима мађарским, изашла је ово дана шеснаеста свеска, у којој је најновији његов комад „Дивља ружа" („А уаДгбзза"), што се пре неколико недеља први пут давао у Будимпештанском мађарском народном (петге^ј.) позоришту. Од Чикијевих је комада досад у нас преведена „Црна пега" („А зо1:е1} ропЂ"), коју са успехом даје наша народна позоришна дружина. Осим тога су преведени још и његови „Вићог&кок" и „Задушни Филип" („А јб Еа1ор"); оба су ова превода већ у приправности да их прикаже позоришна дружина, кад за који дан дође у нашу средину. Први и последњи комад превео је уредник овог листа а други је превео М илан А. Јовановић. — Немац проФесор Фрања Беме написао је опширну

Истор ију опе ре по изворима у 4 свеске, са музичкимприлозима. Ово су поједини одељци те књиге: 1. Опера у Италији. 2. Опера у Француској. 3. Опера у Пемачкој. 4. Опера у Енглеској, Шпанској, ПГведској, Русији, х 1ешкој, Угарској и Америци. 0 М Е 0 I Д Е, (Дар српске краљице Јелене). Српска краљица Јелена, кћи Францускога краља ЈЕудвига Светога поклони свом оцу јеванђеље на словенском јееику, које њој дароваше српски калуђери, када је иримила православну веру и удадбом постала српском краљицом. Када Лудвиг прими овај свети дар од своје кћери, преда га на сахрану Лоренској саборној цркви, где је чуван под именом Тех1з <1и засге, те се на то српско православно јеванђеље заклињаху сви Француски краљеви од Лудвига Светога до Француске револуције. О том јеванђељу пише Добровски у „Словину": „Тај су рукопис ценили толико, да га је надбискуп, Лоренски кардинал, дао на Тегово (Брашанчево) носити као светињу с литијом. Но за револуције буде та књига спаљена. Руконис беше везан у корице оковане златним плочицама и урешене драгим камењем. Садржина је била раздељена у два дела и писана двојаким словима. Французи су мислили, да је једна врста писмена била грчка; но кад су показали рукопис руском цару Петру Великому, 1711., рече им цар, да је то писмо ћирилско-глаголско, које је познато у Русији. Олова у другом делу ове књиге назва инглески учењак Тома Форд Хик светојеронимским, којим се и сада још служе Далматинци код црквених обреда. (Гроб цара Душана). У Београдском листу „Српству" пише М. С. М., да су му приликом бављења у Призрену „неки од познаника и пријатеља долазили и после тепгких и великих заклетава на иконицама свете Богородице, које вађаху испод својих постављених ћурчета, да никому ништа казати и открити не ћемо, говораху нам и тврђаху: да знају местимице, где је сада гроб Душанов; да је тело његово и сад у труњи (сандуку) златном, овај у сребрном, па овај у железном; да су га преци њихови откупили од Синан-пашиних војника 1590., кад је овај, убив 40.000 Срба усташа на Црном Потоку (Кара Су) изнад манастира светог Аранђела, овај освојио, порушио, од истога градива подигао своју више пута спомињану у Призрену Синан-паша џами си и т. д.; да га од ото доба до данас, нредајући ту тајну с колена на колено, чувају, крију и т. д. и ио завештању својих предака, као и страшним и огромним клетвама, тек ће онда открити му гроб, кад ова земља буде српска и т. д.; да знају, где су још и сада целокупне и невредиме оставе царице Јелене, жене Душанове; да знају, где су оставе, архиве, и т. д. све саме ствари, ради којих се губи глава тако олако. На многа испитивања дознали смо, да осим својих породичних предања с колена на колено, с оца на сина онако исто, као што се чувају у нашем народу лекови, лечења и т. д., иду та причања по народу." — Нека од овога ни полак није у ствари, добро је, ако се ма и тако одржава српска свест у тим тамо забатаљеним српским крајевима.

САДРЖАЈ: Својој музи. Песма Драг. Ј. Илијћа. — Наја. Приповеда Ксавер Шандор Ђалски. — Мајстор Лука. Песма од Љубинка. — Ето то је био крај. Приповетка Стане М. Стевановићеве. — Павле Орсаг Хвјездослав, словачки песник. (Свршетак.) — Бранич српскога језика. Пише Јован Живановић. — Сунце и његова својства. (Наставак.) — Љстак. Писма Лукијана Мушицког Ђорђу Магарашевићу. I. — Ковчежић. Уз нашу слику. (Прота Васа Живковић, песник српски.) — Гласник. — Позориште и уметност. — Књижевне белешке. — Смесице. „СТРАЖИЛОВО" излази сваког четвртка на читавом табаку. Цена му је 5 Фор. а. вр. на целу годину, 2 ф . 50 н. на по год., 1 ф . 25 н. на четврт год. — За Србију и Црну Гору 14 динара или 6 ф . на годину. — Рукописи се шаљу уредништву а претплата администрацији „Стражилова" у Нови Сад. — За Србију прима претплату књижара В. Валожића у Београду.

СРПСКА ШТАМНАРИЈА ДРА СВЕТОЗАРА МИЛЕТИћА У Н. САДУ.