Stražilovo

681

— Натраг, Беља! — повика Мраз, па извуче камиш из луле и попрети свом с/гражару. Овај се повуче у двориште. Млада госпођица затвори књигу и наслони се на плот. — Добро, те вас нађох, господине учитељу, рече весело и разапе штит према сунцу. Сунце баш изашло иза облака, да баци жестоке зраке на красно младо лице у девојчице. —- Наш гласовир, — вели, — са свим је раздешен. Већ недељу дана га не дирнух. Две жице рбже као овај ваш пас, а трећа и занемила. Молим вас, као добра вештака, помозите ми. Сваки месец чекам нов, као што ми је обећано; али још никако не долази. — У мени, сумњам, да нађосте права лекара. Свој стари гласовир по невољи још и удесим. Не мислим, али . . . — Молим, ваш Јггаве, —- прекиде девојче учитеља, јединица кћерка спахије господина Ореховљанскога, — и ја ћу вам помоћи. Нешто морамо урадити. Не давно сам прошла с оцем испод ваших прозора. Би сте ударали по вашем прадедовском гласовиру. Е, па ко из трухла дрвета уме таке звуке мамити, тај ће умети оправити и моју оклепану сандучину. Девојче удари у кикот живахно, срдачно. И пружи кроз плот учитељу своју руку. Чипка јој се на рукаву ухвати за живу ограду. И бело раме се откри, одударајући јако од зеленога плота. Мата јој пружи своју као и би и не би. А она му је стиште. — Исмејаће ме! — бојао се Мата у себи. И неки мрак му паде по лицу. Кад год је могао, обишао је кућу Ореховљанског, којега главна „резиденција" стоји у Ореховљанима. Једно, што тамо владаше силна охолост, а друго — немилостиво презирање словачкога језика. Њега, као што је скроман, ал осетљив, терали су од куће патронске. Он се учио некад маџарскому језику, али му остало само неколико речи у глави. Е, тај се језик чује само у дворовима Ореховљанскога. И слуге наима из даљних крајева, тек на подсмех оставио два Словака момка као два магарца, с којима се деца забављала. — У мојој кући не сме нико говорити словачки, само они око магараца, — говори Ореховљански. Али се окренуло, како он није хтео. Деца волела магарце, на поред њих и несташне слуге. И ма да словачки језик беше жестоко забрањегг у господарским дворима, сва деца, па и живахна Јерма научи се од њих боље словачком језику, него маџарском од сурових дољноземаца, који се сваки час мењали. Ил јадни нобегну из §'бг1>е огзга^-а, или друге оте-

рају због крађе. Бадава, словачки је језик чист, па се свугде прима. А с њим се прима и словачка реч!... Јерма Ореховљанска је дошла ономад из вароши, где се васпитала. Још је као дете, ако јој и јесте седамнаест година. Бели образ јој је још чист неисписан лист, на који зкивот тек има да пише своје црте. Цео свет јој је шарен, китњаст пред плавим јој очима. Шта и шта пута мора мати, рођена бароница, да кара своју ћерку због несташлука без аристократске соп^епапсе. Госпођа бароница ће често, кадгод се завади, дати свом мужу, да омирише њену баронску племенитост. Кад дођу сељаци к Ореховљанском, одмах је нестане из собе. Виче на собарицу: „Е1асоп!" Па се баца, миришући колинску водицу. „Егио", рећи ће свом рођаку Ернесту Кленеру, који увек у Ореховљанима проводи лето, „мој се муж са свим попаорио. На зиму ћемо у варош. Реците то Карлу." Ореховљански не мари да то чује. А има то све свој разлог. Имање његово једва сноси живот на селу. Дугови прогутају полак прихода, друга половина је малена за женине ћуди. У тој кући живи и тетка Карлова, Лидија Скалинка, удовица мајорица. Код ње почиње човек тек код поручика. Међу те људе, ето, зове Јерма учитеља, да јој удеси гласовир. Мраз нити обећа, нити одби. Јерма похвали његов врт. Обећа, да ће доћи, да му види цвеће. И оде, да се изгуби у врбњаку поред потока ... У том дошло и вече. Пчеле не зује више у лишћу. Заталасао се вечерњи ветрић. — Господине! Господине учитељу! — чу се весео, пола детињски глас испред куће. — Ево, иде. авет! Врата од врта се нагло отворе. Унутра скочи младо сељачко девојче. Дугачке јој витице висе по плећима. Мале, босе ноге витко корачају стазом по песку. Дотрча и клече уз Мраза и сакри главицу у његово крило. На вратима стао момак од дваест година, у белу платну, а са шупљом тиквом на глави. На тикви прорезана два ока и подугачка рупа за нос, па кроз рупе светли запаљена свећа. — Даћу ја теби авет, Јано, — рече учитељ, па подиже девојче. —• С ватром немој да се шалиш. А ти, Маро, у намет се! Ниси већ више школско дере. Јан Ољша се трже, кад виде учитеља. Скиде тикву с главе. Угаси свећу. И отрча што игда. Истина, Мара већ' израсла из школе. Ал отац јој, црквењак, сиромах човек, па онет размазио једи-