Stražilovo

Бр. 44.

СТРАЖИЛОВО

691

там рецитације; најиосле је чисто било, као да пева. Пемоћни глас тапко је дрхтао зравом, баш као титрај пукле струне. А час по се тако лако отимало из груди, да је било чисто као тужни зуј пчеле, која је далеко пегде заблудела у мреже паукове. Речи нисам могао сасвим разабрати, тек је долазио једнако исти рефрен, у којем сам чуо речи: »дика моја« и »отела ми млади живот«. А уз то напев тужне народне песме! Ах, никада нећу то заборавити! У онај час, у онај проклети час најпосле сам заридао и пао бедној девојани лицем на рањене груди. Кад сам се тргнуо из највећег бола, није више сиротица булазнила, већ је са широко разрогаченим очима гледала у мене. Испрва јој је поглед био сасвим укочен, но мало по мало добивале су очи живота те су најпосле у њима затрептале сузе. Хтела је руку да дигне, али није више могла. Очи јој се суморно сврате на моју руку а усне јој се макну као да жедне за пољупцем. Затим опет стане гледати ми у лице. Јао, тај ми поглед још једнако зре у душу, ја га једнако видим, ја осећам тај красни и тужни и сретни и бедни и љубавни поглед, налик погледу на смрт рањене кошуте.

Још тренутак два и опа није више дисала. Ја сам са носледњим њеним дахом изгубио све. Може ли човек горе проћи на овом свету ? Имаде ли још чега тако страшна, као што је страшно бити убица своје љубави? Ја убица њезин за вољу — за вољу оном, који није био уз народ! Ах, та маните ме и упамтите: г л а с н ар о д а, г л а с с и н а б о ж ј е г! * * -!< Ту је Пера умукнуо. У то смо већ стигли били и у његов стап Видео сам, да му се сувоњаво, унало лице превукло смртним бледилом, те сам ја из тог лица читао сву огромност туге и несреће његове. Кад сам за подругу или две године читао, да је пао у битци код Зајечара, благословио сам милост божју. А кадгод помислим на ту необичну сељанку Нају, а ја осетим нешто снажно у себи те помислим : народ, који такве кћери рађа, земља, која такве деце има, каква је била сиротица Наја, такав народ и таква земља не треба да здвајају о будућности. сеоцу — не знам коме Ј^^Живио је чудна лика: Без бркова И без браде И без наде . .. Газда Ника. У сеоцу сви га знали, Надимак му овај дали: Наш ћосави газда Ника; То му било име, слика. Но ал (мимогред да речем) Истину тек морам рећи, Да ј' у месту газда-Нике Лако било име стећи: Јера тамо душа свака Има својих надимака, Што јој даде стара бака Ил што оста од предака. Не знам, да л постоје другде Обичаји ил адети, Не знам, али, богме, штета, Да их нестане са света,

0 в и. Њ.) К6 — на иример да споменем Када жена стане клети. А иначе газда Ника Давно веће се навика', Да мелемом брке маже, Ал узалуд — не помаже. Мазао је сваким леком Којекаквим И млечиком, дивјим луком; Па и пође већ за руком, Мислио је, да је јава А кад из сна прену — муком Иипао је — ал бадава. Што се пак иначе побре Нашег газда-Нике тиче, Није био простак, лудак: Сандук био пун новада, Обор марве и оваца А у њему ћуше виче. Нема сумње, он би давно