Stražilovo

Б р . 49.

СТРАЖИЛОВО

дило, — као о догађајима XIV. века — немају никакве вредности. То каже г. Панта и што г. Панта каже, то ја повторавам! И сад прихвативши руку Пантину и здруживши се с Пантом, сад ћемо заједнички да се одунремо и заједнички да нападнемо на све, који се још држе Троношца и онога другога Пантиног родосдовца односно онога пучкога причања о свађи кћери Лазаревих а жена Вука Бранковића и Милоша Обилића, и зашто је Вук омрзнуо на Милоша и стао га опадати код кнеза, и о вечери под шатором кнежевим у очи Видова дне и како је кнез наздравио Милошу и шта је Милош одговорио на ту кнежеву здравицу и с ким је отишао у турски табор и шта је рекао Милош цару Мурату итд. итд. И како ћемо само тући у главу поборнике тих нучких прича и причалица о боју Косовском! Ми ћемо им просто казати и доказати, да о оној свађи и наставној омрази између оба зета ЈЈазарева и о вечери кнежевој и о здравицама под шатором кнеЈкевим итд. итд. пишу само родословци и састављачи житија кнеза Лазара из XVIII. века, но да о свему томе и за све то Константин философ, родом Бугарин, који је написао житије сина Лазарева, Деспота Стефана године 1430/1. и летописци наши из XV. века ништа не знају, а пошто за све оно, о чем летописци XVIII. века знају причати, летоиисци из XV. века не знају, и то нам летонисци XVIII. века казују и саопштавају само приче о догађају г. 1389., а те леио смишљене приче не заслужују никакве вере и данашњи писац повести о боју на Косову не може се служити тим лепо смишљеним причама. Но Бог зна, да ли ће г. Ианта истрајати у тој борби са поборницима пучких лепо смишљених прича о боју Косовском, да л се неће покајати он, што је изреком оном нанустио Троношца и друге староставне књиге наше из XVI., XVII. и XVIII. века, те мене у сред љуте борбе против исгинитости тих иовесничких извора из XVI., XVII. и XVIII. века изневерити ме и оставити сама на разбојишту и у даљем боју са црним Бугарима? Но о том, шта ће и како ће бити и да л ће Панта имати петље да уз мене и у борби против ноборника „иародног предања" остане на биљези, на коју је г. 1885. стао, нећу сад да мислим и размишљам, јер још нисам ни с прегледом извора за повест о Косовском боју готов. До сад сам расматрао и понешто претресао само наше јцомаће изворе о боју Косовском, и расматрајући и разбирајући те натпе повесне изворе уверио сам се, да, кад би само на њих били ограничени, не би никако могли наиисати и колко толико по-

дробну повест о том тако важном догађају у старијој српској историји. Ваља ми се дакле осврнути и на другу страну а наиме 1. на византијске историјске писце XV. века, а све у надежди, да ћемо може бити у њима наћи подробније а вере достојно казивање о догађају, којега су иоследице и Византинци осетили. Од позната три грчка кроничара у XV. веку помиње Ћорђе Францес (бивши протовестијар последњег грчког цара у Цариграду, који је кронику списао г. 1478,) само с две три речи (књ. I. гл. XXVI. у Бонском издању стр. 81.) да је Мурат цар пошао с војском на деспота Лазара, српског господара, да га је победио и војску му расуо, но да је на послетку од Лазара преваром и лукавством убијен — 1апс1ет а Еагаго Ао1о песа!ш еа1." Други грчки кроничар Јован Дука (после пада Цариграда склонио се он на острво Митиленско (Лесбос) и слан је више пути од господара тога острва Гателузија на порту цареву 1454.—1462.) написао је у својој византијској историји (15. и 16. страна Бон. издања) о боју између Мурата и Лазара нешто више, и његово казивање слаже се у главном с казивањем нашег Константина философа. И Дука каже, да је неки јако благородан, млад храбар и смијон Србин из српске војске као пребег отишао у турску војску и казавши, рад шта је прешао и да има нешто тајно цару да каже, пуштен је пред цара; но приближив се цару удари ножем цара у прси и зада му смртну рану, а њега оружници и чувари цареви на комаде исеку. Паше и везири, који се ту десише, даду направити шатор носред разбоја, те полумртва Мурата склоне под шатор; и као да се никаква иесрећа није догодила, врате се као бесни пси у убојне редове те наставе бој. Срби пак, не знајући, шта је млади оиај јунак урадио и сретно извршио и како су Турци падом цара оштећени, но мислећи да је изврсни онај војвода, не извршивши намере своје узалуд погипуо, клонуше духом те се млитаво и као преплашени одупирали, и с тога Турци одрже победу. Лазар би с многим велможама и војводама ухваћен и под шатором, где се Мурат с душом борио, погубљен. А о свему томе нису Турци ни на десном, којим је старији Муратов син Саучије (баћпсшв) ни на левом крилу, којим је Бајазит заповедао, ништа знали: ш ро8(хета <рнрре ае1е ри^паШт ега!;. Тек по свршеном боју позову везира Бајазита и кажу му, шта се догодило, а он поручи старијем брату Саучију, да но очевој заповести дође к њему на договор; који, кад дође, буде уваћен и ослепљен те Бајазит постане султан. Толико је знао и написао Дука, по времену нај-