Stražilovo

Б р . 52.

СТРАЖИЛОВО

829

Орбини јужпо словенство узимао као цјелину посебну, и да је у овој цјелини српски народ, или боље исторички живот српске државе истакао. Што г. Смичиклас хоће, да то припише г е о граф ском положају Срба, то се лако може разумјети. Како изгледа, он се и упустио у ова расматрања историчка, да обрани Гундулића пред Хрватима, за што Гундулић сматра у царској крупи Неманићкој врхунац славе, на који позивље свога јунака Владислава, па да сву одговорност обали на Орбина. Него ваља и сиромаха Орбина обранити: он јеузео Србе за средигате свога расматрања не ни по њиховом животу државиом, ни по тобож српском ошјећању, него по географском положају! Но то г. Смичикласу можемо опростити, и ако је случајно на гласу историк, јер је Хрват; а нама је доста, а и њему је било доста, што је у сред Загреба са најузвишенијега мјеста признао: изрично, да је наш пјесник јужно словенство узимао за једну цјелину, и у тој цјелини српски народ за језгру; и ћутке, да је на Балкану познавао српску државу не само као главног него као једипога фактора, јер ту не спомиње ни бугарску пи хрвацку државу. А ко је био учитељ Гундулићу, оклеје своје историчке иојмове црпио, при којој се ватри његово пародносно ошјећање развијало, то су споредиа тштања. Него г. Смичиклас изрекао је, ако ће и мимогред, и у томе обзиру још једно важио признање: »Јоште има једно знаменито врело за народне мисли и огајећања нагаега пјесника, то су ск л а дн е и с л атке бугаркиње, или народне пјесме«. Овијем смо догали по мом мњењу на главни и ирави извор народне мисли и огајећања пјесникова. Што вигае, ове народне ијесме служиле су Гундулићу за углед књижевни у обзиру језика, као гато су почеле служити нама од збирке Вукове. За то нема право г. Но в ак овић, када у својој историји књижевности српске пигае, да је књижевност дубровачка »остала као самониклица, са свим без икакве свезе са старом српском књижевногаћу, а готово и са новом. Оне свезе, које се могу опазити међу дубровачком и новом српском књижевношћу, врло су лабаве и нису свезе историчкога развијања«. На против, кад узмемо, како је Гундулић цијенио народне пјесме, како су му биле с к л а д н е и с л а т к е, ми видимо један извор старе дубровачке књижевности и иове опће срнске књижевности, с кога теку једнијем током. Што је па тај извор потекао пра-

вославни дио српскога народа тек послије Вукове борбе, то се може разумјети и растумачити старословенском црквеном књижевности, која је била из манастира по народузавладала и туда дубоке трагове оставила; али то не смета ништа јединству цјелокупне народне српске књижевности, на којој су почели радити Дубровчани, Далматипци и Бошњаци католици од пазад три вијека, угледајући се на народне умотворипе, за то бага, гато им се није намећао црквени старословенски језик, јер га није било међу њима. Тако је и учени Смичиклас ако ће и нехотице и посредно, признао српско ошјећање пјеспиково, које, докле је 0 с м а н а, никад нико неће моћи никаквијем расправама затрпати. * * •» Кад је на свијет изашла горња моја књижица, загребачки У1епас назвао ме »црнијем апостолом неслоге и раздора«, па надоставља: »С иашега је гледишта лудо расправљати, јесу ли Гундулић и Качић Хрвати или Срби. Ако бог да, није далеко доба, кад ће се народ смијати оваквој зађевици.« Па добро; ако је тако, какав сам гријех учипио, доказујући, да је Гундулић сриски пјесник? Какве ли ироније може бити у намјени чистог прихода моје књижице споменицима обадвају нашијех нјесника, и за што се њихове сјени не могу обрадовати дару из рука Србина, који их Србима сматра? Ако је све исто, били они Срби или Хрвати; ако је за то лудо расправљати то питање, и ако ће му се народ брзо смијати, какав сам злочин учинио виши и грђи од листом свијех књижевника хрвацкијех, који оба цјесника сматрају Хрватима тако, да сматрају злочинством, кад се нађе један Србин, да њиховијем ђелима докаже, да су били велики и заслужни Срби? За што мене У1епас онако ијетко иапада, ако је то збил>а лудо иитање, и ако је све исто, били они Срби или Хрвати? Ако је све исто, мени се чини, да се не би имали на мене иједити; ако ли није све исто, онда како може један књижеван лист, тако угледап као Ујепао, тако писати и мене називати »црнијем аностолом неслоге« ? Или и озбиљни УЈепас хоће с л о г у између Срба и Хрвата нод условом, да је Хрватима слободно присвајати што је сриско, а Срби да не смију ни своје бранити? Ми Срби тако слогу српско-хрвацку не схваћамо: ми на против држимо, да те слоге не може бити, док пе настуии међу нама ме-