Stražilovo

СТРАЖИОВО ; ж, тшт^ штк$ ш књижш ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОБАН ГРЧИћ.

БРОЈ 1.

У НОВОМ САДУ 7. ЈАНУАРА 1888.

ГОД. IV.

НА БОЖИЋ.

рими преко снега посланицу ову: Честита ти Божић и годину нову; Све празнике жели да проведеш здраво; Што ти било криво, да ти буде право; Нека се умире твоје душе вали, Зрак новога нада нека те разгали!

(АРХИМАНДРИТУ И Л А Р II Ј 0 Н У.) На овоме свету и тако смо гости: Новрат'мо се Оцу невини и прости, Као што смо били безлобни и нови, Кад нас мила мајка први пута пови. На част прхлој земљи, што на њојзи роди, А ми да певамо: „Христос нам се роди".

Кад са сламом иоспем моје собе мале, Сетићу се тебе, усамљени кале; Моја мис'о теби врло брзо ходи, У ћелији чућеш моје „Христос с' роди!" Драго се насмехни, па је лепо прими Није баш ни лако путовати зими. За тренутак духом код тебе ћу бити, Над тобом, суморним, невидљиво бдити, Грејати се жаром духовнога плама И слушат' појање духовних песама; Осетићу тамјан, кад поспеш по жару; Кад служио будеш, бићу у олтару. Можда сам те вређ'о, када нисам знао, Што шта и ти мени учинио жао? Један другом својски говорити смемо: Је ли да се често слабо разумемо? Гбвори и нисма везани су, тупи За то Бог и сиђе, да наш јад искупи. Будимо голуби; крај години ето. Нек је нова љубав дар на ново лето. На што да је душа магловита, прека Пред нама и 'нако мањи део века; Грехота га трошит' у вражди и трењу Боље у праштању и у снисхођењу.

Који с' дуго мрзе, Бога се не боје Ево моје руке, ево руке твоје! Сетимо се мајке, сетимо отаца, Сетимо се свију драгих умрлаца; Како б' сретни били, да сад с нама могу Запевати: „Слава на висини Богу!" Ал' сад ћути! Пуст' ме; хоћу мало мира, Да с' наслушам звбна из твог манастира; Клепала и звечке и јутрење песме И жубора воде с манастирске чесме; Да -ходим по порти, пун поште и страха, По гробовма снежним покојних монаха. Мир пепелу вашем, ви стари монаси! Светитељски венац по гдекојег краси, Анђели га носе своји крили перни А ми тако пусти, тако маловерни! Пустоловни, ташти, ружимо се, иремо И вашим подвигам цинички смејемо! ГЈочивајте мирно испод снега бела! Ви сте живот дали за ваша начела, А потомци ваши, ова чеда млада, Машају се венца без борбе и рада; Ту су мисли многе, ту је бујне жари, Ал' истрајност камо калуђера стари'?

Ој, Иларијоне! Још дан, још два, па ће И смиреност твоја поред своје браће; И ја, песник уди, још за мало лета Ишчезнућу, незнан, са овога света! Па већ кад је живот тако среће мале, „Мир нека је земљи!" гргетешки кале!

М. П. Шанчанин.